„Kada se preradiš… Teremone, ponavljam ti da nisi ni za šta kriv! Sve bi se ovo dogodilo bez obzira na to šta si ti pisao u novinama, zar ne shvataš? Jedan čovek sam samcit ništa nije mogao da izmeni. Ovo je nešto kroz šta je svet predodređen da prolazi, nešto što se nije moglo sprečiti, nešto…“
„Predodređen?“ ponovi on oštro. „Čudno da ti upotrebiš jednu takvu reč! Misliš na osvetu bogova?“
„Nisam uopšte pomenula bogove. Samo sam htela da kažem da je bilo predodređeno da Kalgaš Dva naiđe, ali to nije voja Božja već astronomski zakon, tako da je moralo doći do pomračenja, Spuštanja Noći, pojave Zvezda…“
„Da“, složi se odsutno Teremon. „Pretpostavljam da je tako.“
Nastavili su dalje, delom puta na kome se zaustavilo svega nekoliko kola. Onos je bio na zalasku, a na nebu su se pojavila večernja sunca, Sita, Tano i Dovim. Sa zapada je duvao ledeni vetar. Teremon oseti glad. Celog dana nisu zastali da bi jeli. Sada su se zaustavili, ulogorili između dvoja slupanih kola i raspakovali nešto suve hrane koju su poneli iz Skloništa.
Međutim, iako je bio gladan, nije imao apetita, pa je morao na silu da pojede ceo obrok. Iz okolnih kola zurila su u njega ukrućena lica leševa. Dok se kretao bio je u stanju da ih prenebregava; ali sada, sedeći ovde na nekadašnjem najboljem putu u provinciji Saro, nije mogao da izbriše njihovu sliku iz uma. U pojedinim trenucima je osećao kao da ih je sve on sam ubio.
Napravili su krevet od jastuka sa sedišta izbačenih iz slupanih automobila i priljubili se jedno uz drugo, tonući povremeno u nemiran san; ništa im ne bi bilo lošije ni da su pokušali da spavaju na samom tvrdom betonskom putu.
Tokom večeri začuli su se krici, promukli smeh, udaljeni zvuci pesme. Teremon se jednom probudio i zagledao preko ivice izdignutog auto-puta; ugledao je logorske vatre u polju ispod njih, na možda dvadeset minuta hoda ka istoku. Zar niko više ne spava pod krovom? Ili je udar Zvezda izvršio sveopšte dejstvo, tako da je celokupno stanovništvo sveta napustilo kuće i domove, kako bi kampovalo na otvorenom isto onako kao on i Sifera, pod poznatom svetlošću večnih sunaca?
Negde pred zoru konačno je zadremao. Ali još nije ni utonuo u čvršći san kada je Onos izgrejao, ružičast, pa zlatan, na istoku, izvukavši ga iz iskidanih, užasnih snova.
Sifera je već bila budna. Lice joj je bilo bledo, a oči crvene i naduvene.
Uspeo je da se osmehne. „Izgledaš divno“, reče joj on.
„Oh, ovo nije ništa“, odvrati ona. „Trebalo je da me vidiš kako sam izgledala kada se dve nedelje nisam prala.“
„Mislio sam…“
„Znam šta si mislio“, prekide ga ona. „Bar mislim da znam.“
Toga dana prevalili su četiri milje, s teškom mukom, svaki korak je bio mučan.
„Potrebna nam je voda“, reče Sifera, kada je počeo popodnevni vetar. „Moraćemo da siđemo sa auto-puta na sledećoj izlaznoj rampi i pokušati da nađemo neki izvor.“
„Da“, složi se on.“ Pretpostavljam da ćemo morati.“
Teremonu se nije dopala ideja da napuste auto-put. Od samog početka putovanja auto-put je praktično bio samo njihov; na njemu je već počeo da se oseća kao kod kuće, na neki čudan način, među gomilama slupanih i uništenih vozila. Tamo dole, u otvorenim poljima po kojima su se kretale bande izbeglica… čudno, pomisli on, njih zovem izbeglicama, kao da sam ja na nekoj vrsti odmora… nisu mogli znati u kakvu se nevolju mogu uvaliti.
Međutim, Sifera je bila u pravu. Morali su da siđu i pronađu vodu. Zaliha koju su poneli sa sobom bila je pri kraju. Možda im je takođe bilo potrebno da izvesno vreme napuste ovaj paklenu, beskrajnu traku slupanih automobila i ukočenih, izbuljenih leševa pre nego što nastave putovanje prema Amgandu.
On pokaza na znak nedaleko ispred njih. „Još pola milje do narednog izlaska.“
„Trebalo bi do njega da stignemo za otprilike jedan sat.“
„Manje“, reče on. „Čini mi se da je put pred nama dosta čist. Sići ćemo sa auto-puta i obaviti ono što moramo, što brže budemo mogli, a onda će biti bolje da se vratimo ovamo gore na spavanje. Bolje je leći između dvoja kola gde te niko ne vidi, nego rizikovati u otvorenom polju.“
Sifera zaključi da to ima smisla. Pohitali su ovim prilično nezakrčenim delom auto-puta prema izlaznoj rampi, putujući brže nego na mnogim prethodnim deonicama. Veoma brzo stigli su do narednog znaka, koji ih je upozoravao da je do izlaska sa auto-puta ostalo još smao četvrt milje.
Ali onda je njihovo brzo napredovanje odjednom bilo prekinuto. Put je postao zakrčen tako velikom gomilom slupanih kola da se Teremon na trenutak uplašio da uopšte neće moći da se probiju.
