Nečija šaka zgrabi Teremona za ruku. On hitro podiše pesnicu i zari je u nečija rebra. Sve mu je ovo bilo veoma poznato: još jedna makljaža, još jedna tuča bila je pred njim. Ali ipak je čvrsto odlučio da se bori. Trenutak kasnije neko ga je pogodio u lice, a neko drugi ga ščepao za lakat i on ču kako Sifera viče u besu i strahu. Pokušao je da se oslobodi, ponovo je nekoga udaraio, sam primio udarac, sagnuo se, zamahnuo, primio oštar udarac u lice od koga mu je sve zabridelo…
„Hej, stanite malo!“ začu se jedan novi glas. „Stanite! Butela, sklanjaj se od tog čoveka! Fridnore! Talpine! Pustite ga!“
Poznati glas.
Ali čiji?
Pretraživači se povukoše. Zanoseći se malo i trudeći se da zadrži ravnotežu, Teremon podiže pogled prema pridošlici.
Cerio mu se jedan vitak, vižljasti muškarac inteligentnog izgleda, a sa prljavog lica gledale su ga prodorne bistre oči…
Neko koga je poznavao, da.
„Binaje!“
„Teremone! Sifera!“
Sve se u trenu promenilo. Binaj povede Teremona i Siferu prema iznenađujuće udobnom malom gnezdu sa suprotne strane blokade: jastuci, zavese, niz limenki za koje se pokazalo da sadrže hranu. Tamo je ležala jedna vitka devojka, čija je leva noga bila u zavojima. Delovala je iscrpljeno i kao da je u groznici, ali im je ipak uputila jedan kratki, slabašan osmeh kada su ušli.
Binaj reče: „Sećaš se Raiste 717, zar ne, Teremone? Raista, ovo je Sifera 89 iz odeljenja za arheologiju. Pričao sam ti o njoj… o njenom otkriću da su i u dalekoj prošlosti gradovi goreli… Raista je moja družbenica po ugovoru“, obavesti on Siferu.
Teremon je sreo Raistu više puta za poslednjih nekoliko godina, koliko se družio sa Binajem. Ali to je bilo u jednom drugom vremenu, u svetu koji je sada bio mrtav, koji je nestao. Jedva ju je prepoznao. Sećao je se kao vitke žene prijatne spoljašnosti, koja je uvek bila doterana, uvek vedra i raspoložena. Ali sada… sada! Ova ispijena, krhka, oronula devojka… ovaj duh Raiste koju je poznavao, sa upalim očima i zamršenom kosom…!
Zar je zaista prošlo svega nekoliko nedelja od Spuštanja Noći? Iznenada mu se učinilo da su prošle već godine. Eoni… nekoliko geoloških epoha…
Binaj reče: „Imam malo rakije, Teremone.“
Teremon razrogači oči. „Ti to ozbiljno? Znaš li koliko je vremena prošlo od kada sam poslednji put popio čašicu? Kakva ironija, Binaje. Ti, trezvenjak koga sam morao da molim da proba Tano specijal… skrivaš ovde poslednju bocu rakije na svetu!“
„Sifera?“ ponudi je Binaj.
„Molim, malo.“
„Po malo ćemo svi i dobiti.“ On im nasu tri naprstka pića.
Teremon upita, pošto je piće počelo da ga greje: „Binaje, šta se to ovde dešava? Kakvo je to pretresanje?“
„Ne znate za pretrese?“
„Nikad čuli.“
„Gde ste vas dvoje bili od Spuštanja noći?“
„Uglavnom u šumi. Onda me je Sifera pronašla pošto su me isprebijali neki razbojnici i odvela me u univerzitetsko Sklonište gde sam ostao dok se nisam oporavio od onoga što su mi učinili. Poslednjih nekoliko dana idemo auto-putem, u nadi da ćemo stići do Amganda.“
„Znači, znate za Amgando?“
„Saznao sam od tebe, posredno“, odvrati Teremon. „U šumi sam naleteo na Širina. Bio je u Skloništu, kako se čini, neposredno po vašem odlasku, i našao je vašu poruku u kojoj pominješ Amgando. On je rekao meni, ja Siferi. Pa smo se zajedno tamo uputili.“
„Sa Širinom?“ upita Binaj. „Pa gde je on onda?“
„Nije sa nama. On i ja smo se rastali ima tome dosta dana… on je sam krenuo za Amgando, a ja sam ostao u Sarou da potražim Siferu. Ne znam šta se dogodilo s njim… Mogu li dobiti još malo te rakije, Binaje? Ako možeš da se odvojiš od nje. Počeo si da mi pričap o pretresu.“
Binaj je nasuo Teremonu još malo pića. Pogledao je Siferu koja odmahnu glavom.
A onda sa nelagodnošću primeti: „Ako je Širin putovao sam, verovatno je zapao u nevolju, i to veoma ozbiljnu nevolju. Sigurno nije ovuda prošao od kada sam ja ovde, a jedino se velikim južnim auto-putem može od Sara stići do Amganda. Moraćemo poslati izviđačku grupu da ga potraži. A što se tiče pretresa, to je jedna od novih stvarima kojima se ljudi bave. Ovo je službena stanica za pretres. Na početku svake provincije kroz koju prolazi veliki južni auto-put postoji po jedna.“
„Ali mi smo tek na nekoliko milja od Saroa“, primeti Teremon. „Ovo je još provincija Saro, Binaje.“
„Nije više. Sve pređašnje provincijske vlade su nestale. Ono što je preostalo od Saroa izdeljeno je… čujem da su Apostoli Plamena otkinuli za sebe jedan veliki komad, ceo naspramni deo grada, a oblast oko šume i Univerziteta je pod kontrolom nekog Altinola, koji predvodi kvazi-vojnu grupu koja sebe naziva Vatrogasnom Patrolom. Možda ste naleteli na njih.“
Sifera odvrati: „Bila sam oficir u Vatrogasnoj Patroli nekoliko dana. Ova zelena marama koju noim oko vrata je njihova službena oznaka.“
