Ovde mora da je došlo do odista čudovišnog niza sudara. Dogodilo se nešto strašno čak i u odnosu na ono kroz šta su on i Sifera već prošli. Izgleda da su se u sredini te gužve nalazila dva ogromna transportna kamiona, koja su se čeono sudarila tako da su sada ličila na dve razjarene zveri iz džungle; zatim su na njih, po svoj prilici, naletele desetine automobila, udarajući jedan u drugi, padajući na one poslednje u nizu, stvarajući džinovsku prepreku koja se protezala s jednog kraja puta na drugi, prelećući čak i na deo puta van traka. Zgužvana vrata i branici, oštri poput brijača, virili su posvuda, a ari polupanog stakla zloslutno su zveckali dok se vetar poigravao nad njima.
„Ovamo“, pozva je Teremon. „Mislim da vidim prolaz… ovamo gore kroz ovaj otvor, pa onda preko onog kamiona s leve strane… ne, ne. To neće moći, Moraćemo proći ispod…“
Sifera se popela do njega. On joj pokaza u čemu je problem… na suprotnoj strani ih je čekala gomila izvrnutih kola, koja su podsećala na polje usrpavnih noževa… i ona klimnu. I tako su krenuli ispod, lagano, bolno puzeći po prljavštini kroz razbijeno staklo i bare prosutog goriva. Na pola puta su zastali da se odmore pre no što su nastavili ka suprotnom kraju gomile.
Prvi je izišao Teremon.
„Sveti Bogovi!“ promrmlja on, zureći u neverici u prizor pred sobom. „A šta sad?“
Put je bio prohodan otprilike pedeset stopa iza velike mase olupina. Posle tog raskrčenog prostora preko auto-puta je ležala nova prepreka koja se prostirala sa jedne na drugu stranu. Ova je, međutim, namerno bila podignuta… sastojala se od gomile vrata i točkova, uredno poslaganih na putu do visine od nekih osam ili devet stopa.
Ispred te barikade Teremon je ugledao dvadesetak ljudi, koji su se ulogorili na samom putu. Toliko se usredsredio na prlazak kroz malopređašnji krš da ni na šta drugo nije obraćao pažnju, pa tako nije čuo nikakve zvuke koji su dopirali sa druge strane.
Sifera ispuza napolje i nađe se pored njega. Ču je kako je od iznenađenja i šoka uzdahnula.
„Drži ruku na pištolju“, tiho joj reče Teremon. „Ali nemoj ga izvlačiti i da ti ne pada na pamet da ga upotrebiš. Suviše ih je.“
Sada je već nekoliko stranaca naizgled nehajno krenulo prema njima, šestorica ili sedmorica mišićavih muškaraca. Teremon je nepomično stajao i posmatrao ih kako prilaze. Znao je da ne može izbeći ovaj susret… jer nije bilo nade da pobegnu kroz lavirint kao nož oštrih olupina kroz koje su se upravo provukli. On i Sifera bili su uhvaćeni u klopku na ovoj čistini između dve blokade na putu. Preostalo im je samo da sačekaju šta će se sledeće dogoditi i da se nadaju da ovi ljudi nisu sumanuti.
Jedan visoki muškarac opuštenih ramena i hladnog pogleda ne žureći priđe Teremonu i gotovo mu se unese u lice, pa reče: „Dobro, momče. Na ovoj stanici vrši se Pretres.“ Nekako čudno je naglasio reč pretres.
„Pretres?“ hladno ponovi Teremon. „A šta vi to tražite?“
„Ne pravi se pametan, ili ćeš poleteti naglavačke preko ivice. Prokleto dobro znaš šta mi tražimo. Ne pravi sam sebi neprilike.“
Zatim dade znak ostalima. Oni priđoše i počeše da opipavaju Teremonovu i Siferinu odeću. Teremon ljutito odgurnu šake koje su ga opipavale.
„Pustite nas da prođemo“, procedi on kroz zube.
„Niko ovuda ne može da prođe dok ga ne Pretražimo.“
„Po čijem ovlašćenju?“
„Mom ovlašćenju. Dozvolićeš nam ili ćemo te naterati?“
„Teremone…“ Sifera prošaputa zabrinuto.
On joj mahnu da se ne meša. Bes je ključao u njemu.
Razum mu je govorio da je glupo i pokušati da se odupre, da ih je previše, da visoki nije blefirao kada je kazao da će biti belaja ako ne dozvole da ih pretraže.
Ovi ljudi nisu baš ličili na bandite. Bilo je nečeg službenog u rečima visokoga, kao da je ovo bila neka vrsta granice, carinarnice, možda. Šta li su tražili? Hranu? Oružje? Hoće li ovi ljudi pokušati da im oduzmu pištolje na iglu? Bolje da im daju sve što su nosili, govorio je Teremon sam sebi, nego da ih uzalud ubiju zbog glupog junačenja i pokušaja da dokaže njihovo pravo na prolazak.
Ipak… ovakvo postupanje… ovako da ga nateraju da se potčini, na slobodnom, javnom auto-putu…
Uz to, nisu mogli da dozvole da im oduzmu pištolje na iglu, kao niti zalihu hrane. Još su imali da prepešače stotine milja do Amganda.
„Upozoravam vas“, poče visoki.
„I ja upozoravam vas. Dalje ruke od mene. Ja sam građanin Federalne Republike Saro, a ovaj put je i dalje otvoren za sve građane, bez obzira na to što se dogodilo. Ne podležem pod vašu vlast.“
„Zvuči kao kakav profesor“, reče jedan od ostalih, nasmejavši se. „Drži nam govor o svojim pravima.“
Visoki slegnu ramenima. „Već imamo jednog profesora. Drugi nam nije potreban. A sada je bilo dosta priče. Zgrabite ih i pretresite. Od glave do pete.“
„Pus-ti-te me…“
