„Još bolje. Sredite ih i projektujte unazad i unapred u vremenu. Neka vam kompjuter kaže u kakvom je svakodnevnom odnosu bilo šest sunaca tokom prethodnog dvadeset jednog veka i u kakvom će biti u narednih dvadeset jedan vek. Ako nisi u stanju to da obaviš, siguran sam da će Faru biti drago da ti napiše program.“
„Mislim da mogu s tim izići nakraj“, odvrati Tilanda ledeno. „Ali da li bi imao nešto protiv da mi kažeš o čemu je uopšte reč? Krećemo li u izdavanje almanaha? Čak bi se i almanah zadovoljio solarnim podacima za nekoliko narednih godina. Šta si to smislio?“
„Kazaću ti kasnije“, reče Binaj. „Obećavam.“
Ostavio ju je da se puši za svojim stolom i prešao preko Opservatorije do Atorove radne oblasti, gde se smestio ispred tri ekrana kompjutera na kojima je Ator izračunao teoriju o Kalgašu Dva. Jedan dugi trenutak Binaj je zurio u središnji ekran, koji je pokazivao orbitu Kalgaša koju je izmenio hipotetički Kalgaš Dva.
Zatim je pritisnuo jedno dugme i pojavila se svetlozelena predložena orbitalna linija Kalgaša Dva, jedna velika ekscentrična elipsa koja se iskošeno protezala preko kompaktnije, gotovo kružne orbite Kalgaša. Izvesno vreme ju je proučavao; zatim je pritisnuo dugmad da bi mu se na ekranu pojavila sunca, posle čega je gotovo sat zamišljeno zurio u njih, prizivajući ih u svim mogućim različitim rasporedima; čas je na nebu bio Onos zajedno sa Tanom i Sitom, pa Onos sa Trejom i Patru, Onos i Dovim sa Trejom i Patru, Dovim sa Tanom i Sitom, Patru i Trej sami…
To su bila normalna solarna ustrojstva.
Ali šta je bilo sa nenormalnim ustrojstvima?
Tano i Sita sami? Ne, to je bilo nemoguće. Odnos položaja tog dvostrukog sistema na nebu i rasporeda bližih sunaca bio je takav da se Tano i Sita nikada nisu mogli pojaviti na nebu ove polulopte ako bilo Onos ili Dovim, ili oba ta sunca, nisu bila vidljiva u isto vreme. Možda je do toga moglo doći pre mnogo stotina ili hiljada godina, pomisli on, mada je sumnjao. Ali to sada sigurno nije bilo moguće.
Trej i Patru, Tano i Sita?
Još jednom ne. Ta dva para dvostrukih sunaca nalazila su se na suprotnim stranama Kalgaša; kad god je jedan par bio na nebu, drugi je bio skriven samom planetom. Tu i tamo su njih četvoro uspevali da se okupe na nebu, ali kada bi došlo do takve konjunkcije, uvek bi bio vidljiv i Onos. To su bili čuveni dani pet sunaca… čija su posledica bili isto tako znameniti dani samog Dorima na suprotnoj polulopti. Do toga je dolazilo tek svakih nekoliko godina.
Trej bez Patrua? Tano bez Site?
Tehnički je to bilo moguće. Kada se jedan od parova sunaca nalazio blizu obzorja, jedno sunce bi se nalazilo iznad obzorja, a drugo ispod, ali samo kratko. Ali to baš nije bio neki značajan solarni događaj, već pre trenutna odstupanje od pravila. Dvostruka sunca bila su i dalje zajedno, ali prolazno razdvojena linijom obzorja.
Svih šest sunaca zajedno na nebu?
Nemoguće!
Još gore od toga… nezamislivo!
Pa ipak je upravo pomislio na to. Binaj se strese na tu ideju. Kada bi se svih šest nalazilo iznad obzorja, onda bi morala postojati oblast na suprotnoj polulopti u kojoj se ne bi mogla videti svetlost nijednog sunca. Tama. Tama! Međutim, Tama je bila nepoznata na Kalgašu, osim kao apstraktni pojam. Nemoguće da je ikada došlo do toga da je svih šest sunaca bilo na okupu i najveći deo sveta uronio u potpunu besvetlost. Zar je do toga moglo doći?
Da li je?
Binaj je razmišljao o toj neprijatnoj mogućnosti. Ponovo je začuo Teremonov duboki glas kako mu objašnjava teorije Apostola:
„…sva će sunca nestati…“
„…Zvezde će nas zasuti plamenom sa crnoga neba…“
On odmahnu glavom. Sve što je znao o kretanju sunaca na nebesima bunilo se protiv ideje da se šest sunaca na neki način istovremeno nagura s jedne strane Kalgaša. To se jednostavno nije moglo dogoditi, osim nekim čudom. Binaj nije verovao u čuda. Postojao je način na koji su sunca bila poređana na nebu, uvek, u svakom trenutku; morala su jedno ili dva da obasjavaju svaki deo Kalgaša.
Zaboravi na hipotezu o šest sunaca ovde, a Tami tamo.
Šta preostaje?
Dovim sam, pomisli on. Malo crveno sunce potpuno samo na nebu?
Pa to se događalo, ali ne baš često. Za vreme onih povremenih dana pet sunaca kada su Tano, Sita, Trej i Patru i Onos bili svi u konjukciji na istoj polulopti: tada je ostajao samo Dovim za drugu stranu sveta. Binaj se pitao da li je to možda bio trenutak kad bi dolazila Tama.
Da li je to moguće? Sam Dovim zračio je sasvim malo svetlosti, samo slabi crvenkasti sjaj, tako da su ga ljudi mogli pobrkati sa Tamom.
