Širin duboko udahnu vazduh. „U redu. To pomračenje… do koga dolazi, neka je hvala bogovima, samo jednom u 2049 godina!… prouzrokovaće jedno duže razdoblje sveopšte Tame na Kalgašu. Pošto se svet okreće, svaki kontinent biće u potpunom mraku u razdoblju od… šta ono rekoste?… devet do četrnaest časova, u zavisnosti od geogravske širine.“
„Dobro. Ako nemate ništa protiv“, uze reč Ator, „šta vi mislite, kao profesionalni psiholog, kakve će to posledice ostaviti na umove ljudskih bića?“
„Posledica će biti“, ne oklevajući odvrati Širin, „ludilo.“
U sobi je odjednom postalo vrlo tiho.
Konačno Ator reče: „Sveopšte ludilo, to je ono što predviđate?“
„Vrlo verovatno. Sveopšta Tama, sveopšte ludilo. Pretpostavljam da će ljudi u različitoj meri biti pogođeni ludilom, od kratkotrajne dezorijentacije i depresije, do potpunog i trajnog uništenja razuma. Što je veća psihološka stabilnost pojedinca, prirodno, manje je verovatno da će biti potpuno uzdrman nedostatkom svetlosti. Ali mislim da se niko neće izvući potpuno ne uzdrman.“
„Ne razumem“, primeti Binaj. „Šta to Tama krije u sebi usled čega ljudi polude?“
Širin se nasmeši. „Jednostavno, nismo naviknuti na nju. Zamisli, ako možeš, svet koji ima samo jedno sunce. Usled okretanja tog sveta oko vlastite ose, svaka polulopta će biti obasjana svetlošću pola dana, a tokom druge polovine biće u potpunom mraku.“
Binaj se nesvesno trgnu od užasa.
„Vidiš?“ povika Širin. „Čak ne voliš ni da slušaš o tome! Međutim, stanovnici te planete bili bi naviknuti na dnevnu količinu Tame. Vrlo verovatno bi smatrali da je danju veselije i dan bi im se više dopadao, ali ipak bi o Tami razmišljali kao o običnom svakodnevnom događaju, oko koga se ne treba uzbuđivati, kao o vremenu koje treba prespavati dok se čeka na jutro. Sa nama, međutim, nije takav slučaj. Mi smo evoluirali pod stalnom svetlošću koja ne prestaje nijednog trenutka u toku dana, niti u godini. Ako na nebu nema Onosa, tu su Tano, Sita i Dovim, ili Patru i Trej, i tako dalje. Naši umovi, čak i naše psihologije, naviknuti su na stalnu svetlost. Ne volimo čak ni na trenutak da ostanemo bez nje. Pretpostavljam da spavaš pri božanskoj svetlosti?“
„Razume se“, odvrati Bijan.
„Razume se? Zašto se to „podrazumeva“?“
„Zašto…? Ali svi spavaju pri božanskoj svetlosti!“
„U tome i jeste stvar. Kaži mi: jesi li ikada iskusio Tamu, prijatelju Binaje?“
Binaj se osloni o zid pored velikog panoramskog prozora i zamisli se. „Ne. Ne mogu reći da jesam. Ali znam kakva je. Samo… ovaj…“ Pravio je neodređene pokrete prstima, a onda se ozario. „To je samo odsustvo svetlosti. Kao u pećinama.“
„Jesili ikada bio u nekoj pećini?“
„U pećini! Razume se da nisam bio u pećini.“
„To sam i mislio. Ja sam jednom pokušao da uđem na početku mog izučavanja uticaja Tame na poremećaje uma. Ali brže bolje sam izišao. Išao sam sve dok se ulaz u pećinu makar nazirao, a oko mene je svuda bila tama.“ Širin se prijatno zakikota. „Nikada nisam ni pomislio da osoba moje težine može tako brzo da trči.“
Binaj reče gotovo prkosno. „Kada bi do toga došlo, pretpostavljam da ja ne bih pobegao, da sam se tamo našao.“
Psiholog se blago osmehnu mladom astronomu.
„Hrabre reči! Divim se tvojoj hrabrosti, prijatelju.“ Širin se zatim okrenuo Atoru i upitao: „Da li biste mi dozvolili, gospodine, da izvedem jedan mali psihološki eksperiment?“
„Šta god želite.“
„Hvala vam.“ Širin se ponovo zagleda u Binaja. „Da li bi hteo da navučeš tu zavesu pored tebe, prijatelju Binaje?“
Binaj ga iznenađeno pogleda. „Zbog čega?“
„Samo ti navuci zavesu. A onda dođi i sedi pored mene.“
„Ako baš insistiraš…“
Pored prozora su visile teške crvene draperije. Ator nije mogao da se seti da su ikada bile navučene, a ova prostorija mu je služila kao kancelarija nekih četrdeset godina. Binaj slegnu ramenima i posegnu za uzicom ukrašenom kićankom i povuče je. Crvena zavesa poče da zaklanja široki prozor, mesingani prstenovi su zvučno napredovali preko garnišne. Jedan trenutak još se mogla videti prigušena crvena svetlost Dovima. A onda je sve ostalo u senci, pa su čak i senke postale neraspoznatljive.
Binajevi koraci zvučali su šuplje u tišini dok se približavao stolu, a onda je zastao na pola puta.
„Ne vidim te, Širine“, prošaputa on bespomoćno.
„Kreći se pipajući oko sebe“, naredi Širin napetim glasom.
„Ali ne vidim te!“ Mladi astronom je teško disao. „Ništa ne vidim!“
„Šta si očekivao? Ovo je Tama.“ Širin sačeka jedan trenutak. „Hajde. Sigurno si u stanju da se krećeš po ovoj prostoriji i sa zatvorenim očima. Dođi ovamo i sedi.“
Ponovo se začuše koraci, ovog puta nesigurni. Zatim nečije motanje oko stolice. I na kraju slabašan Binajev glas: „Evo me.“
„Kako se osećaš?“
„Dobro… ovaj… dobro sam.“
„Dopada ti se, zar ne?“
„Ne.“
„Zaista, Binaje?“
„Nimalo. Grozno je. Kao da se zidovi…“ Ponovo je zastao. „Kao da se obrušavaju na mene. Sve vreme želim da ih odgurnem od sebe… Ali uopšte ne ludim. U stvari, mislim da se polako navikavam.“
„U redu. Sifera? Kako stvari stoje sa vama?“
