„U stanju sam da podnesm malo Tame. S vremena na vreme sam puzala kroz podzemne prolaze. Ali ne mogu reći da sam luda za njom.“
„Atore?“
„I ja sam još živ. Ali mislim da je bilo dosta, da ste dokazali ono što ste hteli, dr Širine“, oštro primeti direktor Opservatorije.
„U redu, Binaje, razmakni ponovo zavese.“
Začuli su se oprezni koraci kroz mrak, češanje Binajevog tela o zavesu dok je tražio uzicu, a zatim je usledilo olakšanje kada su čuli da se zavesa pomera. Sobu je preplavima crvena svetlost Dovima i Binaj se sa radosnim usklikom zagleda kroz prozor u najmanje od svih šest sunaca.
Širin otra znoj sa čela poleđinom šake i drhtavim glasom reče: „A proveli smo samo nekoliko minuta u mračnoj sobi.“
„Podnošljivo je“, primeti veselo Binaj.
„Da, mračna soba jeste podnošljiva. Bar za kratko vreme. Svi ste čuli za Izložbu u Jongloru povodom stogodišnjice, je li tako? Za skandal sa Tunelom tajne? Binaje, pričao sam ti o tome jedne večeri prošlog leta u klubu Šest sunaca, kada si bio tamo sa onim novinarem, Teremonom.“
„Da, sećam se. O ljudima koji su pošli na vožnju kroz Tamu u zabavnom parku i izišli iz nje ludi.“
„Tunel je dugačak samo jednu milju… i u njemu nema svetla. Uđete u mala otvorena kola i vozite se kroz Tamu petnaest minuta. Neki su za vreme vožnje umrli od straha. Drugi su izišli zauvek poremećeni.“
„Zbog čega? Zbog čega su poludeli?“
„Uglavnom zbog iste stvari koju si upravo i ti iskusio, kada smo namakli zavese. Mislio si da se zidovi obrušavaju na tebe u mraku. Postoji psihološki izraz za instinktivni strah čovečanstva od odsustva svetlosti. Mi to zovemo klaustrofobija, pošto se nedostatak svetlosti uvek vezuje za zatvoreni prostor, tako da se strah od jednoga poistovećuje sa strahom od drugoga. Shvataš?“
„A šta je bilo sa onim ljudima u tunelu koji su poludeli?“
„Ti ljudi u tunelu koji su… ovaj… poludeli, da upotrebim tvoj izraz, pripadali su onim nesrećnicima koji nisu bili psihološki dovoljno savitljivi i nisu mogli da podnesu klaustrofobiju koja ih je skolila u Tami. To je bilo snažno osećanje. Verujte mi: i sam sam se provozao Tunelom. Sada ste svega nekoliko minuta bili bez svetlosti i verujem da vas je to prilično uznemirilo. A zamislite sada petnaest minuta.“
„Zar se nisu kasnije oporavili?“
„Neki jesu. Međutim, neki će patiti od klaustrofobičnih kompleksa godinama ili možda do kraja života. Njihov latentni strah od Tame i zatvorenog prostora se iskristalisao i postao je, koliko smo u stanju da kažemo, stalan. A neki su, kao što sam već pomenuo, umrli od pretrpljenog šoka. Ti se neće oporaviti. Eto, to može da učini petnaest minuta provedenih u mraku.“
„Nekim ljudima“, tvrdoglavo dodade Binaj. Čelo mu se lagano nabralo i on se namršti. „Još ne mogu da verujem da će većina proći tako loše. Ja sigurno neću.“
Širin ogorčeno uzdahnu. „Zamisli Tamu… posvuda. Nema svetlosti, dokle god ti pogled seže. Kuće, drveće, polja, zemlja, nebo… crno! A ako slušaš propovedi Apostola, tu su i Zvezde… Zvezde, šta go da su. Možeš li to zamisliti?“
„Da, mogu“, izjavi Binaj, još žešće.
„Ne! Ne, ne možeš!“ Širin lupi pesnicom po stolu, iznenada se razjarivši. „Zavaravaš se! To ne možeš zamisliti. Tvoj mozak nije sazdan tako da shvati nešto više od… Slušaj, Binaje, ti si matematičar, je li tako? Može li tvoj mozak zaista da zamisli beskonačnost? Ili večnost? Možeš samo pričati o tome. Svesti sve to na jednačine i pretvarati se da su ti apstraktni brojevi stvarni, a oni su, u stvari, samo znaci na hartiji. Ali kada zaista pokušaš da obuhvatiš ideju beskonačnosti u svom umu, vrlo brzo počinje da ti se vrti u glavi, ubeđen sam u to. Uznemiri te delić stvarnosti. Isto stoje stvari i sa malo Tame koju si upravo iskusio. A kada dođe do onog pravog, tvoj um će se suočiti sa fenomenom van granica njegove moći poimanja. Poludećeš, Binaje. Sasvim i zauvek. U to uopšte ne sumnjam!“
Ponovo je u prostoriji zavladala iznenadna i užasna tišina.
Konačno Ator upita: „Je li to vaš konačni zaključak, dr Širine? Sveobuhvatno ludilo?“
„Bar će tri četvrtine stanovništva početi iracionalno da se ponaša i to u toj meri da će biti potpuno nesposobno. Možda i 85 odsto. A možda i svih 100 odsto.“
Ator zavrte glavom. „To je čudovišno. Strašno. Nezamisliva nesreća. Mada vam moram reći da se pomalo osećam kao i Binaj… imam osećaj da ćemo to nekako prebroditi, da će posledice biti manje pogubne nego što vi to predviđate. Koliko god da sam star, ne mogu da se oslobodim izvesnog optimizma, izvesne nade…“
Iznenada se za reč javi Sifera: „Mogu li nešto da kažem, dr Atore?“
„Svakako. Svakako! Zato ste ovde.“
