U devetom nastavku serijala Točak vremena spletke i zavere smenjuju se s kataklizmičnim događajima što će promeniti svet u kojem Ponovorođeni Zmaj jaše na vetrovima vremena. Randa al'Tora progone ubice dok Kecuejn pokušava da ga pronađe. Perinovu suprugu Failu otimaju odmetnuti Aijeli, a on se upušta u strmoglavu poteru za njom i njenim otmičarima, ponekad više vuk nego čovek. Elejna pokušava da postane kraljica Andora i nasledi svoju majku, a da pri tom izbegne da je otruju. Met biva predstavljen Kćeri Devet meseca i stupa na stazu koja će ga odvesti do njegove konačne sudbine. Bela kula je razjedinjena, a sukob dve Amirlin Tron – Egvene i Elaide – sve je bliži.U sred sveg tog meteža izrastaju događaji koji neumitno vode ka Poslednjoj bici. Rand u veličanstvenoj završnivci menja svet i zadaje udarac silama Mračnoga od kojeg će se teško oporaviti.
Uvek za Harijetu.
Uvek.
Tri su svetiljke - bilo je to više nego dovoljno - treperavo osvetljavale sobicu bleštavo belih zidova i tavanice, ali Siejn je netremice gledala debela drvena vrata. Znala je da to nije logično; čak glupavo od jedne Predstavnice Belih. Tkanje saidara koje je tutnula oko dovratka donosilo joj je povremene tihe odjeke udaljenih koraka odnekud iz spletova hodnika iza vrata, i oni su se gubili gotovo čim bi ih čula. Beše to nešto jednostavno, čemu ju je naučila prijateljica iz davno minulih polazničkih dana, ali to ju je upozoravalo pre nego što se iko približi, premda malo ko silazi tako duboko, do drugog podruma.
Njeno tkanje pokupi udaljeno cijukanje pacova. Svetlosti! Kada je poslednji put uopšte bilo pacova u Tar Valonu, u samoj Kuli? Je li neki od njih uhoda Mračnog? Uznemireno je ovlažila usne. Logika ovde ništa ne vredi. Tačno, premda nelogično. Došlo joj je da se nasmeje. S naporom se povukla s ruba histerije. Razmišljaj o nečemu drugom, a ne o pacovima. Nečemu što nije... Iz odaje iza nje začu se prigušeno skičanje, koje se pretvori u potmule jecaje. Pokušavala je da ne sluša. Usredsredi se!
Na neki način, ona i njene saučesnice dovedene su do ove sobe jer se činilo da se glavešine Ađaha sastaju u potaji. Lično je primetila Firejnu Nihren kako se u jednom zavučenom delu biblioteke došaptava sa Džesi Bilal, koja je imala veoma visok položaj među Smeđima, ako nije bila i na samom vrhu.
Činilo joj se da je na čvršćem tlu po pitanju Suejne Dragand, iz Žutih. Tako je mislila. Ali zbog čega je Firejna izašla da se šeta sa Suejnom po zaklonjenom delu dvorišta Kule, pri čemu su obe bile zaogrnute jednostavnim ogrtačima? Predstavnice različitih Ađaha i dalje su otvoreno razgovarale, mada hladno. I ostale su primetile slične stvari; naravno, nisu imale nameru da otkrivaju imena iz svojih Ađaha, ali dve su pomenule Firejnu. Teška je to i mučna zagonetka. Kula je ovih dana jedna uzavrela močvara, gde se svaki Ađah hvatao za gušu sa svim ostalim Ađasima, pa ipak glavešine se sastaju po budžacima. Niko van određenog Ađaha ne zna sa sigurnošću ko ga predvodi, ali poglavarke se očigledno znaju među sobom. Šta li to nameravaju? Šta? Šteta što nije mogla da jednostavno upita Firejnu; iako je Firejna obično otvorena za svačija zapitkivanja, nije se usuđivala da to učini. Ne sada.
Koliko god da je bila usredsređena, nije mogla da posveti punu pažnju tim pitanjima. Bila je svesna kako zuri u vrata i brine o zagonetkama koje nije mogla da reši ne bi li izbegla đa se osvrne ka izvorištu tog prigušenog jecanja i šmrktavog hroptanja.
Lagano se osvrnula prema svojim saučesnicama, kao da ju je na to nagnalo razmišljanje o tim zvucima. Dok se lagano osvrtala, disala je sve teže. Sneg je negde daleko gore silovito padao na Tar Valon, ali u toj joj je prostoriji bilo nepodnošljivo vruće. Naterala je sebe da
Šala smeđih resa prebačenog preko ruku, Serin je stajala odlučno raskrečena, pipkajući držak zakrivljenog altarskog bodeža zadenutog za pojas. Već maslinasto lice toliko joj je pomodrelo od besa da joj se ožiljak duž vilice isticao kao bleda linija. Pevara je delovala mirnije, bar na prvi pogled, ali se ipak jednom rukom čvrsto držala za svoju crvenu vezenu suknju, a drugom je stezala glatki beli valjkasti Štap zakletvi, kao da je to nekakva batina kojom će mlatiti. Možda je i bila spremna na to; Pevara je daleko čvršća nego što bi se to reklo po njenom punačkom stasu i toliko odlučna da Serin naspram nje deluje kao vrbov klin.
S druge strane stolice pokajanja sitna Jukiri čvrsto je samu sebe obgrlila; duge srebrnosive rese na njenom šalu podrhtavale su koliko se tresla. Grizući se za usne, Jukiri zabrinuto pogleda ka ženi pored sebe. Dosina, koja je pre ličila na naočitog momčića nego na uglednu Žutu sestru, nije pokazivala da je imalo potresena zbog toga što rade. Zapravo je ona upravljala tkanjima što teku ka stolici. Zurila je u ter’angreal, toliko usredsređena na svoj rad da joj se bledo čelo rosilo graškama znoja. Sve su one Predstavnice, uključujući i visoku ženu koja se grči na stolici.
Znoj je toliko lio s Tejlin da joj se zlatna kosa ulepila, a potpuno mokra lanena duga košulja pripila uz telo. Ostatak njene odeće bio je zgužvan i bačen na gomilu u uglu. Sklopljeni kapci podrhtavali su joj i neprekidno je prigušeno jecala i cvilila preklinjući u pola glasa. Siejn je osećala da će joj pozliti, ali nije mogla da skrene pogled. Tejlin je bila prijatelj. Nekad je bila prijatelj.
