Trinaesta knjiga u serijalu Točak vremena.
Za Džejsona Denzela, Melisu Krejb, Boba Klaca, Dženifer Lijang, Lindu Taljijeri, Meta Heča, Li Batler, Majka Makerta i sve one čitaoce koji su godinama Točak vremena videli kao deo sopstvenog života i u tome drugima pomagali da svoj život poboljšaju.
Ubrzo je postalo očigledno, čak i u samom stedingu, da se Šara rasenjuje. Nebo se natmurilo. Naši mrtvi su se pojavili, stojeći u prstenovima izvan granica stedinga i gledajući unutra. Najveći nespokoj budilo je to što je drveće obolelo, a nijedna pesma nije mogla da ga izleči.
U tom vremenu tuge ja sam prišao Velikom panju. Isprva mi je to bilo zabranjeno, ali moja majka Kovril zahtevala je da mi se pruži prilika. Ne znam šta ju je navelo da se predomisli, budući da se upravo ona žučno zalagala za stavove suprotne strane. Ruke su mi se tresle. Na meni je bilo da budem poslednji govornik i izgledalo je kao da je većina već odlučila da se Knjiga prelaza otvori. To su smatrali završenom stvari, a mene nebitnim.
A ja sam znao da će čovečanstvo biti ostavljeno da se samo suoči sa Senkom ako moj govor ne bude dobar i veran istini. U tom trenutku, moja usplahirenost i bojazan su nestale. Osećao sam samo spokoj, mirnu usredsređenost. Otvorio sam usta - i progovorio.
Mandarbova kopita dobovala su po krševitom tlu u dobro poznatom ritmu dok je Lan Mandragoran jahao ka svojoj smrti. Grlo ga je peklo od suvog vazduha, a zemlja je bila poprskana belim kristalima soli, koji su se uzdizali iz dubina. Crveno stenje štrčalo je daleko na severu, ukaljano bolešću. Belezi Pustoši gmizali su preko njega nalik na tamne lišajeve.
Nastavio je da jaše ka istoku, prateći Pustoš. I dalje je u Saldeji, gde ga je žena ostavila, svega za dlaku ispunjavajući svoje obećanje da će ga odvesti u Krajine. Taj put se već dugo pruža pred njim. Pre dvadeset godina skrenuo je s njega, kada je pristao da sledi Moirainu, ali oduvek je znao da će se na njega vratiti. Nositi ime njegovih očeva znači upravo to; nositi mač na boku i hadori na glavi znači upravo to.
Taj stenoviti deo severne Saldeje poznat je kao Zaravni Proska. Sumorno mesto za jahanje, pošto tu nije rasla nijedna biljčica. Vetar je duvao sa severa, noseći sa sobom smrad koji kao da je dopirao iz neke duboke vrele baruštine, prepune leševa. Olujno nebo iznad njega bilo je tmurno i zloslutno.
Već danima nije nikoga video. Saldejci imaju utvrde na jugu, ali tu je krajolik izbrazdan urvinama i jazovima, tako da je Trolocima teško da tuda napadaju; više vole da napadaju u blizini Maradona.
Međutim, to ne znači da on može da se opusti. Tako blizu Pustoši, čovek nikada ne sme da se opušta. Primetio je jedno brdašce, koje bi bilo zgodno za izviđački položaj. Dobro je pazio na ma kakve naznake pokreta. Obišao je jedno ulegnuće u tlu, čisto za slučaj da ga u njemu čeka nečija zaseda. Sve vreme je držao luk. Kada bude zašao malo dalje ka istoku, zaći će dublje u Saldeju i preći u Kandor, s njegovim dobrim putevima. A onda...
Niz obližnju padinu zakotrlja se šljunak.
Lan pažljivo izvadi strelu iz tula privezanog za Mandarbovo sedlo. Odakle li se taj zvuk začuo?
