Ona poskoči kada je Nisura dotače po ruci. „Izgleda kao da si mu postavila zadatak u kome neće uživati. Ali ne smeš dopustiti da vidi kako plačeš zbog toga. To bi sve potrlo. Hajde, Ninaeva te traži.“
Protrljavši lice, Egvena pođe za njom.
Spoljašnje dvorište bilo je u uređenom metežu kada Rand konačno dođe sa svojim bisagama i zavežljajem u kome su bile harfa i flauta. Sunce je pokazivalo podne. Ljudi su žurili oko konja, zatežući kolane i nameštajući samare. Drugi su jurili s dodacima u poslednjem trenutku, vodom za ljude koji su radili, ili nečim čega su se tek sad setili. Ali izgledalo je kao da svi tačno znaju šta rade i kuda idu. Stražarske staze na bedemima i streljačke galerije ponovo pune sveta, a jutarnji vazduh bio je pun uzbuđenja. Kopita su lupala o kaldrmu. Jedan od teretnih konja poče da se rita, a konjušar potrča da ga smiri. Osećao se miris konja. Randov plašt pokuša da zaleprša na povetarcu koji je vijorio sokolje barjake na kulama, ali držao ga je luk prebačen preko leđa.
Sa spoljašnje strane otvorenih kapija čuli su se Amirlinini kopljanici i lukonoše kako zauzimaju svoja mesta na trgu. Oni su izmarširali kroz sporednu kapiju. Jedan od trubača isproba svoj instrument.
Neki Zaštitnici nakratko pogledaše ka Randu dok je prelazio dvorište; nekoliko njih podiže obrve kada primetiše mač označen čapljom, ali nijedan ne progovori. Pola njih nosilo je plaštove od kojih je čoveku pripadala muka ako bi ih gledao. Mandarb, Lanov pastuv, bio je tamo: visok, crn i plamenog pogleda, ali njegovog jahača nije bilo, kao ni Aes Sedai. Nijedna od njih nije još došla. Moirainina bela kobila, Aldijeb, poigravala je pored pastuva.
Randov riđi pastuv bio je s drugom družinom na suprotnoj strani dvorišta. Tamo je bio Ingtar i barjaktar s Ingtarovim barjakom sive sove, kao i dvadesetorica ljudi u oklopima i s kopljima koja su se završavala s dve stope čelika. Svi su već bili na konjima. Prečage šlemova skrivale su im lica, a zlatne dolame s Crnim sokolom na grudima pokrivale su njihove oklope i verižnjače. Samo je Ingtarov šlem imao ukras, polumesec iznad obrva, krajeva okrenutih nagore. Rand prepozna neke od ljudi. Una, koji je mnogo psovao, s dugim ožiljkom preko lica i samo jednim okom. Ragana i Masemu. Prepoznao je i druge s kojima je izmenio koju reč, ili odigrao igru kamenova. Ragan mu mahnu, a Uno klimnu, ali Masema nije bio jedini koji ga hladno odmeri i okrenu glavu. Njihovi tovarni konji spokojno su stajali i mahali repovima.
Veliki pastuv zaigra dok je Rand nameštao bisage i vezivao zavežljaj iza visokog sedla. Stavio je nogu u uzengije i promrmljao: „Polako, Riđane”, dok je uzjahivao, ali pustio je pastuva da izduva malo snage koju je nakupio u štali.
Na Randovo iznenađenje, iz pravca štala pojavi se Loijal, jašući da im se pridruži. Ogijer je jahao čupavog konja širokih kopita, velikog i teškog kao prvorazredni duranski pastuv. Naspram njega, sve ostale životinje izgledale su kao da su Beline veličine, ali s Loijalom u sedlu, konj je delovao skoro kao poni.
Koliko je Rand mogao da vidi, Loijal nije nosio nikakvo oružje. Nikada nije ni čuo da ga Ogijeri koriste. Njihovi stedinzi pružali su dovoljno zaštite. A Loijal je imao svoje prioritete i zamisli o onome što je potrebno na putovanju. Džepovi njegovog dugog kaputa bili su ispupčeni, a kroz bisage su se videli četvrtasti obrisi knjiga.
Ogijer zaustavi konja malo podalje i pogleda Randa, nesigurno Brzajući svojim ćubastim ušima.
„Nisam znao da ideš s nama“, reče Rand. „Mislio sam da ti je dosta putovanja u našem društvu. Ovoga puta nemoguće je reći koliko će trajati, ili gde će završiti.“
Loijalove uši malo se podigoše. „To se nije moglo reći ni kada sam te prvi put sreo. Sem toga, šta je važilo tada, važi i sada. Neću propustiti priliku da vidim kako se istorija tka oko ta’verena. I da pomognem du se pronađe Rog...“
Met i Perin dojahaše iza Loijala i stadoše. Met je oko očiju delovao malo umorno, ali lice mu je cvetalo od zdravlja.
„Mete“, kaza Rand, „žao mi je zbog onog što sam rekao. Perine, nisam tako mislio. Glupo sam se poneo.“
Met ga samo pogleda, a onda odmahnu glavom i reče nešto Perinu tako tiho da Rand nije mogao da čuje. Met je imao samo svoj luk i tobolac, ali Perin je nosio i sekira za pojasom. Ravnotežu njenom velikom sečivu u obliku polumeseca činio je masivni šiljak s druge strane.
„Mete? Perine? Zaista nisam... Oni odjahaše k Ingtaru.
„To nije kaput za putovanje, Rande“, reče Loijal.
