„Poslednje bacanje“, kaza on, „i mislim da ću završiti. Gazdarice Hejlin?“ Gostioničarka je bila među posmatračima. Pruži joj omanju šaku svojih novostečenih srebrnjaka. „Da bih proslavio dobru sreću koja me je pratila, služite svima šta god hoće da piju, sve dok se ovo ne istroši.“ Na to se začu žamor odobravanja, a neko ga potapša po leđima. Čovek koji pije tvoje vino daleko će teže poverovati da si ga kupio s parama koje si zaradio varanjem. Ili će bar oklevati dovoljno dugo da se njemu ukaže prilika da izvede Tuon.
„Ne može doveka da ga služi kocka“, progunđa Kamrin, trljajući ćelavu glavu. „Šta kažeš, Kostele? Po pola?“ Izvukavši zlatnu krunu iz hrpe novčića ispred sebe, gurnu je pored Metove srebrne marke. „Ako će biti samo još jedno bacanje, hajde da se opkladimo u prave pare. Nakon ovoliko sreće mora da usledi nesreća.“ Kostel se pokoleba, zamišljeno gladeči svoje podbratke, a onda klimnu i dodade i svoju zlatnu krunu u ulog.
Met uzdahnu. Mogao bi da odbije da prihvati opkladu, ali ako sada ode mogao bi da izazove gazdaricu Alstejng da ga optuži. Ali to bi mu se moglo desiti i ako dobije bacanje. Nevoljno gurnu ispred sebe srebrne marke u iznosu jednakom njihovom zlatu. Samo su dva novčića ostala ispred njega. Pehar prodrma snažnije nego obično pre nego što prosu kockice na sto. Nije očekivao da će to nešto promeniti. Samo je davao oduška svojim osećanjima.
Crvene kockice zakotrljaše se preko stola, udariše u hrpu novčića i odbiše se o njih, pa se zavrteše pre nego što se potpuno zaustaviše. Na svakoj beše samo po jedna tačkica. Oči Mračnoga.
Smejući se kao da nisu dobili svoje pare, koje su maločas izgubili, Kamrin i Kostel počeše da dele dobitak. Posmatrači počeše da se razilaze, čestitajući dvojici trgovaca i mrmljajući Metu kako se saosećaju s njim, a neki i nazdravljajući mu pićem koje im je on platio. Gazdarica Alstejng dobrano poteže iz svog pehara, posmatrajući ga preko ruba, naizgled pijana kao šaran. Sumnjao je da ona i dalje misli kako je varao – ne nakon što će od stola da ode sa samo jednom markom više nego što je imao kada je otpočeo igru. Ponekad može da ispadne da je nesreća zapravo sreća.
„Dakle, tvoja sreća nije beskonačna, Igračko“, kaza mu Tuon dok ju je on pratio nazad do njihovog stola. „Ili si srećan samo kada je reč o malim stvarima?“
„Niko nije beskrajno srećan, Prekrasna. Što se mene tiče, mislim da je ono poslednje bacanje bilo jedno od najsrećnijih u mom životu.“ A onda joj objasni o sumnjičavoj Tarabonki i zašto je čitavu trpezariju častio vinom.
Za stolom joj pridrža stolicu, ali ona ostade da stoji, gledajući ga. „Možda ćeš i dobro proći u Seandaru“, naposletku mu kaza, pa gurnu skoro prazan krčag ka njemu. „Čuvaj ovo dok se ne vratim.“
On se uzbunjeno ispravi. „Kuda ćeš?“ Verovao joj je da neće pobeći, ali ne i da se neće kloniti nevolja ako on nije kraj nje da je iz njih izvlači.
Ona se iskrevelji. Čak je i to bilo prelepo. „Ako već moraš da znaš, Igračko, idem u nužnik.“
„O. Gostioničarka će ti reći gde je. Ili neka od služavki.“
„Hvala ti, Igračko“, kaza mu ona slađanim glasom. „Nikada se ne bih setila da
On sede i namršti se u pehar s vinom. Žene kao da uživaju u iznalaženju načina da ga naprave budalom. A on je napola oženjen tom.
„Gde su žene?“, upita Tom, sedajući u stolicu pored Meta kao džak krompira i stavljajući skoro pun pehar vina na sto. Zastenja kada mu Met objasni, pa tihim glasom, nalaktivši se na sto da bi mu glava bila bliže Metovoj, nastavi: „Muke nas čekaju i iza nas i ispred nas. Dovoljno daleko ispred nas da nas možda neće ni dotaći, ali najbolje bi bilo da odemo čim se one vrate.“
Met se ispravi u stolici. „Kakve muke?“
„Neki od onih trgovačkih karavana koji su nas tokom proteklih nekoliko dana obilazili doneli su vesti o ubistvu u Džuradoru koje se desilo otprilike u vreme kada smo mi odlazili. Možda dan ili dva kasnije, teško je biti siguran.
Čovek je nađen u svom krevetu, iščupanog grkljana, ali nije bilo dovoljno krvi.“ Nije morao ništa više da kaže.
Met otpi veliki gutljaj vina. Krvavi golam ga još sledi. Kako li je saznao da je s Lukinom predstavom? Ali ako je i dalje dan ili dva u zaostatku, verovatno ga neće ubrzo sustići, uzevši u obzir brzinu kojom se priredba kreće. Preko kaputa opipa srebrnu lisičju glavu. Bar ima način da se bori protiv njega, ako se pojavi. Taj stvor nosi ožiljak koji mu je on poklonio. „A nevolja ispred nas?“
„Na granici s Murandijom je seanšanska vojska. Kako su se okupili a da ja za to ranije nisam saznao?“, zacima on brkove uvređen svojim neuspehom. „Pa, nije bi bitno. Primoravaju svakoga ko prođe pored njih da popije šolju nekog biljnog napitka.“
„Taj napitak povremeno natera poneku ženu da se zatetura, a onda dođu sul’dam i stave joj povodac. Ali to nije najgore. Veoma pomno traže jednu vitku tamnoputu mladu Seanšanku.“
