Bodež snova полностью

Dižući mokru tkaninu prebačenu preko očiju, ali pažljivo da angrealom u obliku narukvice spojene s prstenjem ne bi zakačila kosu – sada ne skida ni to ni svoje ter’angreale s draguljima, sem kad spava – Ninaeva se pridiže i sede na rub kreveta. Pošto je bilo potrebno Lečiti ljude od užasnih rana, pri čemu su neki ostali bez šake ili čitave ruke, delovalo joj je bedno da zamoli da joj neko Izleči glavobolju. Međutim, izgleda da je vrbova kora pomogla jednako dobro. Samo sporije. Činilo joj se da jedan od njenih prstenova, ukrašen bledozelenim kamenom koji sada kao da je ispunjavala slabašna svetlost, neprestano podrhtava na prstu na kojem ga je nosila, mada se zapravo nije mrdao. Podrhtavanje se dešavalo po promenljivom obrascu, što je bio odgovor na usmeravanje saidara i saidina napolju. Mada, lako je moguće da neko usmerava i u kući. Kecuejn je bila sigurna da bi trebalo i da ukazuje na pravac odakle dopire usmeravanje, ali nije znala da kaže kako. Ha! Toliko o Kecuejn i njenom navodnom sveznanju! Kamo sreće da to može da joj kaže u lice. Nije da je prestrašena od Kecuejn – svakako da ne; ona je moćnija od Kecuejn – ali želi da zadrži makar neku meru saglasja. To je jedini razlog zbog kojeg drži jezik za zubima kada je u blizini te žene.

Odaje koje je delila s Lanom bile su prostrane, samo što je kroz njih duvala promaja pošto nijedan prozor nije bio dobro uklopljen u okvir, a posle mnogih pokolenja kuća se toliko slegla da su se vrata morala šeći kako bi se mogla do kraja zatvoriti, a posledica svega toga bili su novi procepi kroz koje je zviždukao svaki mogući dašak vetra. Vatra u kamenom ognjištu plamtela je i poigravala kao da je zapaljena nasred livade, pucketajući i rasipajući žiške. U tepihu, toliko izbledelom da šara više nije ni mogla da se razazna, progorelo je toliko rupa da nije mogla ni da ih prebroji. Krevet s debelim stubovima i rasenjenim baldahinom bio je veliki i izdržljiv, ali dušek beše pun izbočina, jastuci takvi da je više perja štrcalo kroz platno nego što je ostalo unutra, a u ćebadima kao da je bilo više konca za krpljenje nego prvobitne tkanine. Međutim, te odaje je delila s Lanom – i u tome je bila sva razlika. Zato su bile dvorac.

Stajao je pred jednim prozorom, još otkako je napad počeo, i zurio u posao koji se napolju odvijao. A možda je i proučavao klanicu u koju se zemljište oko vlastelinske kuće pretvorilo. Bio je tako nepomičan da je izgledalo kao da je kip – visok čovek u valjano skrojenom tamnozelenom kaputu, ramena dovoljno širokih da mu naspram njih pas deluje vitko, s kožnom vrpcom hadorija koja mu drži do ramena dugu kosu, crnu ali prošaranu sedima na slepoočnicama, da mu ne pada na lice. Čovek kamenog lica i prekog pogleda, ali prelep. Neka priča ko šta hoće, ali njoj je takav. Samo bi im bolje bilo da nešto ne kažu negde gde bi ona mogla da ih čuje. Čak ni Kecuejn. Prsten s besprekornim safirom na njenoj desnoj ruci bio je potpuno hladan. Verovatnije je da oseća bes pre nego neprijateljstvo. Po njenom sudu, taj prsten ipak ima jednu manu. Lepo je i krasno kad znaš kada je neko u blizini gnevan ili oseća neprijateljstvo, ali to ne mora da znači da je to osećanje usmereno na tebe.

„Vreme je da opet izađem da pomognem“, reče ona ustajući.

„Ne još“, kaza joj on ne okrećući se od prozora. Ma šta prsten govorio, dubok glas beše mu spokojan. I krajnje odlučan. „Moiraina je govorila kako je glavobolja znak da je previše usmeravala. To je opasno.“

Ruka joj odluta ka pletenici pre nego što je naglo spusti. Kao da se on bolje od nje razume u usmeravanje! Pa, na neki način i zna. Dvadeset godina provedenih u ulozi Moiraininog Zaštitnika naučilo ga je o saidaru onoliko koliko muškarac uopšte i može da zna. „Glavobolja me je potpuno prošla. Sada se osećam sasvim dobro.“

„Ne budi hirovita, ljubavi moja. Ostalo je tek nekoliko sati do sutona. Biće dovoljno posla i za sutra.“ Leva šaka mu steže balčak mača, opusti se, pa ga opet steže. Samo se ta šaka mrdala.

Usne joj se stisnuše. Hirovita? Besno zagladi suknju. Ona nije hirovita! On retko kada koristi svoje pravo da zapoveda kada su nasamo – proklet bio onaj Morski narod što je tako nešto uopšte smislio! Ali kada to čini, čovek je neumoljiv. Naravno, ona može svejedno da ode. On ne bi pokušao da je silom zaustavi. U to je sigurna. Prilično sigurna. Samo što ona nema namere da ni na koji način prekrši svoje venčane zavete. Čak i kada želi da udari nogom svog voljenog supruga u cevanice.

Mesto toga udarcima nogu zabacujući suknje, ona priđe i stade pored njega ispred prozora, pa proturi ruku ispod njegove. Ali njegova ruka bila je tvrda kao kamen. Njegovi mišići jesu tvrdi – predivno – ali sada su tvrdi od napetosti, kao da se upinje da podigne neki veliki teret. Kako ona samo želi da je vezana s njim, da bi kroz vezu osećala makar naznake onoga što ga muči. Kada se bude dočepala Mirele... Ne, najbolje da ne razmišlja o toj fufi! Zelene! Njima se jednostavno ne može verovati kad je o muškarcima reč!