Bodež snova полностью

„Nimalo“, odgovori Sumeko. „Vandena i druge dve prihvataju te kao Aes Sedai, tako da mora da to i jesi.“ U glasu joj se čulo kako je potpuno ubeđena, ali ona ipak ima razloga da želi da u to veruje. Ako je Elejna lažljivica, nema ništa od njenih snova o povratku u Kulu i stupanju u Žuti ađah.

„Ali ta Duhara je ubeđena da govori istinu.“ Alisa raširi ruke. „Ne kažem da sumnjam u tebe. Ne kažem. Ali ta žena je ubeđena.“

Elejna uzdahnu. Okolnosti su... složene. Kao da je rekla da je voda mokra. „Ja jesam Aes Sedai, ali Duhara u to ne veruje. Ne može u to da veruje, jer bi to bilo isto kao da priznaje da je Egvena al’Ver zaista Amirlin Tron, a Duhara to neće učiniti sve dok Elaida ne bude svrgnuta.“ Bar se nadala da će Duhara tada poverovati – ili makar prihvatiti to. Kula mora da se zaceli. „Sumeko, naredićeš Srodnicama da se kreću u skupinama? Uvek?“ Zdepasta žena promrmlja da hoće. Za razliku od Riejne, Sumeko niti ima dara za vodstvo, niti to voli. Baš šteta što se nijedna starija Srodnica nije pojavila da preuzme to breme od nje. „Alisa, hoćeš li ti da se postaraš da se one pokoravaju?“ Alisa brzo i odlučno pristade. Ona bi bila savršena za tu ulogu, samo da Srodnice ne određuju mesto na lestvici po uticaju na osnovu godina. „Onda smo uradile šta smo mogle. Krajnje je vreme da odete na spavanje.“

„Krajnje je vreme i za tebe“, odgovori Alisa ustajući. „Mogla bih poslati nekoga da pozove Melfanu.“

„Ne, nema potrebe da i ona gubi san“, žurno odgovori Elejna. I odlučno. Melfana je niska i stamena, vesela žena uvek spremna za smeh i razlikuje se od svoje tetke po još mnogo drugih stvari. Ali bila ona vesela ili ne, ta babica je pravi tiranin kojem nimalo neće biti drago ako sazna da je Elejna budna. „Spavaću kada budem mogla.“

Kad njih dve izađoše, ona pusti saidar i uze jednu knjigu s hrpice na drugom kredencu – još jednu istoriju Andora – ali nije mogla da se usredsredi. Bez Moći, osećala se džangrizavo. Plamen je spalio, toliko je umorna da je oči peku. Ali zna da će i ako legne samo piljiti u tavanicu dok sunce ne izađe. U svakom slučaju, svega nekoliko minuta je zurila u stranicu pre nego što se Deni opet pojavila.

„Moja gospo, gazda Nori je ovde, sa onim Harkom. Kaže da je čuo kako si ustala, pa se pita da li bi mogla da odvojiš nekoliko minuta za njega.“

On je čuo da je ustala? Ako je odredio nekoga da je drži na oku... A onda važnost toga rasprši njenu džangrizavost. Hark. Nije dovodio Harka još od one njegove prve posete, pre deset dana. Ne, sada već ima jedanaest. Uzbuđenje je nadvladalo razdražljivost. Rekavši Deni da ih pusti unutra, ona pođe za njom čak do predvorja, gde je većina crveno-belih podnih pločica bila pokrivena šarenim tepihom. I tu su bile upaljene samo dve podne svetiljke, odajući slabašno treperavo svetlo i miris ruža.

Gazda Nori je, onako krakat i sa pramičcima kose koji mu štrče iza ušiju, više nego ikada ličio na neku dugonogu pticu bele ćube, ali ovo je bilo prvi put da deluje bezmalo uzbuđeno. Čak je trljao ruke. Noćas nije nosio svoju torbicu za spise; čak i na slabom svetlu videle su se mrlje od mastila na njegovoj grimiznoj tunici. Od jedne mrlje ćuba na repu belog lava je počrnela. Ukočeno se pokloni, a neupadljivi Hark ga je nezgrapno oponašao, pa je onda još i prineo ruku čelu, za svaki slučaj. Bio je odeven u nešto tamnije smeđu odeću nego prošli put, ali je imao isti opasač i kopču. „Izvinjavam se zbog dolaska u nezgodno vreme, milostiva“, suvim glasom zausti Nori.

„Kako si znao da sam budna?“, ona ljutito htede da od njega čuje, opet uskomešanih osećanja.

Nori trepnu, iznenađen njenim pitanjem. „Jedna kuvarica je pomenula da je neko zatražio toplo kozje mleko za tebe, moja gospo, kada sam ja otišao do kuhinje da ga uzmem za sebe. Toplo kozje mleko me veoma smiruje kada ne mogu da spavam. Ali pomenula je i vino, tako da sam pretpostavio kako imaš posetioce i da je moguće da si još budna.“

Elejna frknu. I dalje bi htela da na nekoga prasne. Morala se iz petnih žila potruditi da joj se to ne čuje u glasu. „Gazda Hark, pretpostavljam da imaš da prijaviš nekakav uspeh?“

„Sledio sam ga baš kao što si mi rekla, milostiva, i on je tri noći zaredom odlazio u istu kuću, računajući i ovu noč. Kuća je u Ulici punog meseca u Novom gradu, baš jeste. To je jedino mesto kuda odlazi, izuzev krčmi i gostionica. Malo pije, to je istina. A mnogo se kocka.“ Čovek se pokoleba, usplahireno kršeći prste. „Milostiva, mogu li sada da idem? ’Oćeš li da skineš šta god si turila na mene?“

„Prema poreskom spisku“, reče Nori, „kuća je u vlasništvu gospe Šiejn Avarin, milostiva. Izgleda da je ona poslednja od te kuće.“

„Šta još možeš da mi kažeš o tom mestu, gazda Hark? Ko tu još živi, pored te gospe Šiejn?“