Ninaeva začuđeno pogleda iza njega; zapitala se šta su za njega loše okolnosti. Mornari Bejla Domona, bar trista njih, behu raspoređeni u dvostruki polukrug oko vrata. Domon je i sam vitlao palicom i glasno ih hrabrio. Morao je da viče zbog buke koja se dizala sa široke ulice. Ljudi su urlali, uz guranje i tisku, kao nakipela masa spremna da prevagne nad mornarskim palicama i štapovima. Ali nisu ih previše zanimali mornari. Beli plaštovi na konj ima raštrkali su se među gomilom i udarali mačevima po narodu naoružanom motkama, grabuljama i golim rukama. Pogađala ih je kiša kamenja, ponekad i u kalpake, ali buka je progutala svaki zvuk. Konj jednog izdvojenog Belog plašta se prope i zanjišta, pa pade na leđa; brzo se obrnuo na noge, ali bez jahača. Kroz masu naroda trčalo je još usamljenih konja. Zar su morali ovo da podstaknu samo da bi se spasli? Pokušala je da še podseti razloga – opipala je pečat od kuendilara, ogrlicu i narukvice preko torbice – ali nije bilo lako. Bez sumnje, ljudi su ginuli.
„Hoćete li već jednom poći, žene?“, dozivao je i mahao Tom. Jedna žbunasta obrva beše mu krvava, možda od neke kamenice, a smeđi ogrtač više nije ličio ni na izderanu vreću. „Ako panarhova legija obustavi povlačenje, ovo može postati krvavo.“
Amateri, preplašenoj, zastade dah, ali Elejna je nekako izgura napolje. Ninaeva i Egeanin pođoše za njom, i čim se nađoše napolju, mornari ih obaviše čvrstim pojasom i počeše da se udaljavaju od palate. Ninaeva je samo mogla da se trudi da ne padne, u gužvi s ljudima koji su se upinjali da je zaštite. Egeanin se jednom saplete i umalo ne pade. Ninaeva je zgrabi za ruku i pomože joj, a zauzvrat dobi zahvalan osmeh.
Uskomešana masa pružala se kroz nekoliko ulica u blizini palate, ali kada se otrgoše od nje, nađoše se u skoro pustim uzanim izuvijanim uličicama. Izgledalo je da su ljudi koji nisu učestvovali u neredima bili dovoljno mudri da ih se klone. Mornari se malo raširiše, da daju ženama više prostora. Ipak, streljali su pogledom svakog prolaznika. Ulice Tančika i dalje su bile ulice Tančika. Ninaeva to nekako nije očekivala. Kao da je nedeljama bila u palati. Grad nije smeo biti isti.
Kada je žamor zamro iza njih, Tom se, i dalje hramljući, krajnje otmeno naklonio Amateri. „Čast mi je, panarše“, reče. „Ako ikako mogu biti na usluzi, ne ustručavajte se.“
Na njegovo zaprepašćenje, Amatera pogleda u Elejnu, blago se namršti i odgovori: „Grešite, dobri gospodine. Ja sam samo sirota izbeglica iz sela, a ove dobre žene su moje spasiteljke.“
Tom se preplašeno zgledao s Džuilinom i Domonom, ali čim je zaustio Elejna reče: „Možemo li produžiti prema gostionici, Tome? Ovo nije pogodno mesto za razgovor.“
Kada su stigli do
Ninaeva je sačekala da se i ostali okupe u Odaji uvelih cvetova iza zatvorenih vrata, pa reče: „Tera! Pa je još pristala na to! Elejna, Rendra će je naterati da poslužuje stolove u trpezariji!“
Elejna nije izgledala iznenađeno. „Da, vrlo verovatno.“ Uzdahnula je, zavalila se u stolicu, zbacila papuče i počela žustro da trlja stopala. „Lako sam ubedila Amateru da se krije još nekoliko dana. Zaista nije velika razlika između ’Panarh je mrtva’ i ’Smrt panarhu’. Mislim da je pomoglo i to što je prošla kroz rulju. Ona ne želi da njen povratak na presto zavisi od Andrika; želi da to urede njeni vojnici, pa makar morala i da se krije dok ne stupi u vezu s gospodarem kapetanom legije. Verujem da će se Andrik iznenaditi. Šteta što on
„Ali zašto?“, upita Ninaeva. „Možda si bila ljuta kada je pokušala da se otkrade, ali čemu ovo? Kako je uopšte uspela ako ste je vas dve gledale?“ Egeaninine oči trepnuše prema Elejni, tako brzo da je Ninaeva pomislila kako se možda i prevarila.
