Džaim ga sumjičavo pogleda, ali se potom razvedri i nasmeja: „Uh, kad kažem Hadu da me je lord Perin nazvao rođakom!“ I odjuri da kaže Hadu, koji će i sam odgajati decu, i ostalim dečacima koji će to jednog dana činiti. Sunce je bilo u zenitu. Prošao je, možda, jedan čas. Sve je potrajalo jedan čas. Činilo se kao čitav život.
Korak pođe napred, i Perin dokuči da ga je verovatno sam poterao. Veseli ljudi su se sklanjali s puta kulašu, ali Perin ih je jedva čuo. Troloci su čistom težinom i brojnošću probili ogromne rupe u ogradi. Prošao je kroz jednu takvu rupu, preko hrpe mrtvih Troloka, ne gledajući naniže. Leševi Troloka, načičkani strelama, zastrli su zemlju kao tepih. Ponegde se grčila i poneka isprobadana Sen. Ništa nije video. Imao je oči samo za jedno. Faila.
Istupila je pred ljude Stražarskog Brda, zastala da zadrži Bain, pa pojahala prema njemu. Vitka i uspravna, jahala je tako ljupko kao da je crna kobila deo nje; vodila je Lastavicu kolenima, a uzde je, tek onako, držala jednom rukom. Crvena traka joj je još bila upletena u kosu; krajevi su padali niz ramena. Moraće da joj pronađe cveće.
Iskošene oči ga odmeriše, a usne... Nije moguće da je osećala nesigurnost, ali mirisala je tako. „Obećala sam da ću ići“, najzad reče, uzdignute glave. Lastavica zaigra u stranu, izvijajući vrat, a Faila je sputa, ne skrećući pažnju. „Nisam rekla dokle. Znaš da nisam.“
Nije mogao ništa da kaže. Bila je toliko lepa. Samo je želeo da je gleda, da je vidi, dražesnu, živu, ovde s njim. Osećala se na svež znoj pomešan s trunkom biljnog sapuna. Nije znao da li da se smeje ili da plače. Možda je želeo oboje. Želeo je da uvuče sav njen miris u sebe.
Namrštila se i nastavila. „Bili su spremni, Perine. Zaista, bili su. Nisam morala da ih nagovaram. Troloci skoro da im nisu ni smetali, ali videli su dim. Bain i ja smo požurile, pa smo stigle na Stražarsko Brdo i pre zore. Pošli smo natrag čim je svanulo.“ Zamenila je mrgodan pogled osmehom, ponosnim i živahnim. Kakav divan osmeh. Tamne oči su joj iskrile. „Pošli su za mnom, Perine. Pošli su za mnom! Čak ni Tenobija nikad nije povela ljude u bitku. Želela je to, jednom, kada sam imala osam godina, ali je otac porazgovarao s njom u njenim odajama, pa je ipak ostala, a on je odjahao u Pustoš.“ Pomalo se snuždeno osmehnula, pa dodade: „Mislim da ti i on ponekad postupate na isti način. Tenobija ga je izgnala, ali imala je samo šesnaest godina, pa je Savet lordova posle nekoliko nedelja uspeo da je natera da promeni odluku. Poplaveče od ljubomore kad joj budem rekla.“ Ponovo je zastala, ovog puta da bi se podbočila, i duboko udahnula. „Zar ćeš samo da ćutiš?“, upitala je nestrpljivo. „Zar ćeš samo da sediš tu kao neka dlakava gromada? Nisam obećala da ću napustiti Dve Reke. To su bile tvoje reči, ne moje. Nemaš prava da se ljutiš na mene što nisam učinila nešto što nisam obećala! I to što si me oterao misleći da ćete svi izginuti! Vratila sam se da...“
„Volim te.“ Samo je to mogao da kaže, ali, začudo, bilo je dovoljno. Tek što je prozborio, priterala je Lastavicu bliže, obgrlila ga i privila glavu uz njegove grudi; kao da se trudila da ga prelomi stiskom. Nežno joj je pomilovao tamnu kosu, samo da oseti tu svilu, samo da je oseti.
„Uplašila sam se da će biti prekasno“, govorila mu je u kaput. „Ljudi iz Stražarskog Brda marširali su najbrže što su mogli, ali kad smo stigli već je bilo toliko Troloka među kućama, kao da je lavina zatrpala selo, a tebe nigde nije bilo...“ Drhtavo je udahnula, i polako se opustila. Kada je ponovo progovorila, glas joj beše mirniji. Neznatno. „Jesu li stigli ljudi iz Devonovog Jahanja?“
Trgao se, a ruka kojom ju je milovao zastade. „Jesu. Otkud znaš? Nisi valjda odgovorna i za to?“ Zadrhtala je; tek za tren je shvatio da je to zbog smeha.
„Ne, srce moje, ali bih, da sam mogla. Kada je onaj čovek doneo poruku – ’Dolazimo’ – pomislila sam – ponadala sam se – da je mislio na to.“ Podigla je glavu i ozbiljno ga pogledala. „Nisam smela da ti kažem, Perine. Nisam smela da ti dajem nadu, jer nisam imala ništa osim pretpostavke. Bilo bi previše surovo da... Nemoj da se ljutiš na mene, Perine.“
Nasmejao se, pa je podiže iz sedla i postavi popreko ispred sebe; negodovala je, smejući se, ali se previla preko jabuke njegovog sedla i obgrlila ga obema rukama. „Nikad se neću ljutiti na tebe, kun...“ Ućutkala ga je rukom.
„Moja majka kaže da je najgore što joj je otac ikad uradio to što se zakleo da se nikada neće naljutiti na nju. Tek posle godinu dana uspela je da ga natera da povuče reč; kaže da je postao nesnošljiv koliko se uzdržavao. Ljutićeš se ti na mene, Perine, i ja ću na tebe. Ako želiš da položiš još jedan mladenački zavet, zakuni se da nećeš skrivati bes, Ne mogu da se borim protiv nečega što mi ne daš da vidim, mužu moj. Mužu moj“, zadovoljno je ponovila, umiljavajući mu se. „Baš mi se sviđa kako zvuči.“
