Primetio je da nije pomenula kako će i ona njemu govoriti kada je ljuta; iz iskustva je znao da će u dobrom delu slučajeva morati sam to da procenjuje. Nije obećala ni da će prestati da čuva tajne pred njim. U ovom trenu, nije ga bilo briga, jer je bila uz njega. „Znaćeš kad budem ljut, ženo moja“, obećao je. Popreko ga je pogledala, kao da nije sigurna kako to da shvati.
Najednom je postao svestan troločkih leševa svuda oko sebe. Mirdraali su se divlje batrgali u crnom polju načičkanom pernatim strelama; odbijali su da se upokoje. Polako je poveo Koraka natrag. Klanica, gomila naslaganog mesa nakota Senke protezala se stotinama koraka u svim pravcima. Vrane su već skakutale po zemlji, a ogroman, uskomešan oblak lešinara kružio je nebom. Nije bilo gavranova. Isto ovako bilo je i na jugu, tvrdio je mali Džaim; jato lešinara na drugoj strani sela bilo je dokaz. Ipak, životi Desele, Adore, malog Peta... nisu osvećeni. Nisu dovoljno; nikad i neće biti. Ništa ih ne može vratiti. Zagrlio je Failu toliko snažno da je zaječala, ali nije mu dala da popusti već i sama zagrli njegove ruke, da ostanu tu gde su. Ona mu je bila dovoljna.
Iz Emondovog Polja tekla je reka ljudi; Bran je hramao, ali se poštapao kopljem, a nasmejana Marin ga je pridržavala; Dejzi se grlila s mužem Vitom, a Gaul i Cijad su se držali za ruke, spuštenih velova. Loijalove uši su umorno visile, Tamovo lice beše krvavo, a Flan Lijuin je jedva stajao na nogama, i to zahvaljujući supruzi Adini; skoro svi su bili okrvavljeni i navrat-nanos previjeni. Ali izlazilo je sve više njih: Elam i Dav, Evin i Aram, Evard Kandvin i Bjuel Dautri, Hu, Tad i konjušari iz gostionice
Podelili su se na dve strane i stvorili veliki krug oko ljudi sa Stražarskog Brda, a Faila i on se nađoše u središtu. Niko nije želeo da gleda Seni na samrti, ali oni kao da nisu ni bili svesni tolikog mrtvog nakota Senke. Oči su bile uprte samo u njih dvoje i Koraka, i tiho su ih posmatrale dok se Perin nije uznemirio.
Beli plaštovi su polako izjahali iz sela, po četvorica u redu, u bleštavoj koloni, Dain Bornhald i Džaret Bajar na čelu. Svi beli ogrtači sijali su kao da su tek očišćeni; sva koplja behu iskošena pod istim uglom. Začulo se neraspoloženo mrmljanje, ali ljudi ih propustiše u krug.
Bornhald podiže ruku u oklopnoj rukavici, i kolona zastade uz zveckanje uzengija i škripu sedala. Okrenuo se prema Perinu: „Gotovo je, Senkin skote.“ Bajarove usne su podrhtavale od mržnje, ali Bornhaldovo lice se nije menjalo, a glas mu beše jednoličan. „Troloci su poraženi. Kao što smo se dogovorili, sada te hapsim kao Prijatelja Mraka, kao ubicu.“
„Ne!“ Faila se okrenu i ljutito pogleda Perina. „Šta on to priča, šta ste se
Reči joj skoro potonuše u buku sa svih strana. „Ne! Ne!“, čulo se i: „Nećete ga uzeti!“ i: „Zlatooki!“
Perin pogleda Bornhalda u oči, podiže ruku, i uskoro nastade tišina. Tada je progovorio: „Rekao sam da se neću protiviti ako nam pomognete.“ Čudilo ga je što mu glas beše tako stamen; iznutra ga je rastapao potmuli, ledeni bes. „Ako nam pomognete, Beli plašte. Nisam vas video.“ Čovek nije odgovarao.
Dejzi Kongar istupi iz kruga ljudi zajedno s Vitom, koji se držao za nju kao da je više nikad neće pustiti. Uistinu, i njena debela ruka je stezala Vitova ramena na sličan način. Bili su čudan prizor – polako se naslonila na vile, grleći svog znatno nižeg muža kao da ga štiti. „Bili su na Zelenilu“, glasno je rekla, „svi poredani u sedla, sređeni kao devojčice pred nedeljnu igranku. Nisu se ni pomakli. Zbog njih smo i priskočile...“ Na ovo zabruja ratoborni žamor ženskih glasova, „...kad smo videle da ćete propasti, a oni su samo sedeli kao panjevi!“
