Podesivši maramu na nosu, Morgaza postrance odmeri Norovina. On je bio otprilike Talanvorovih godina i visine, ali tu je prestajala svaka sličnost. Crvenog lica pod uglačanim kupastim kalpakom, kože koja se ljuštila od sunca, nikad taj nije bio lep. Visok i mršav, isturenog nosa koji ju je podsećao na budak. Kad god bi napustila Tvrđavu Svetlosti, on je vodio njenu „pratnju", i svaki put bi pokušala da zapodene razgovor s njim. Bio Beli plašt ili ne, ako bi makar malčice mogla da ga pomeri iz položaja tamničara, za nju bi to bila pobeda. „Norovine, jesu li to izbeglice pred Prorokom?“ Svi nisu mogli biti; u jednakom broju su išli na sever i na jug.
„Ne“, reče on kratko, ni ne pogledavši je. Pogledom je pretraživao ivice puta kao da očekuje da se svakog trena pojavi neko ko će je izbaviti.
To je, nažalost, bio odgovor kakav je do sada stalno dobijala, ali ona je bila uporna. „Ko su onda oni? Svakako nisu Tarabonci. Vrlo ih uspešno proterujete.“ Videla je grupu Tarabonaca, pedesetak ljudi, žena i dece, prljavih i spalih s nogu od premora, koju su Beli plaštovi na konjima terali kao stoku na zapad. Držala je jezik za zubima samo zbog gorke spoznaje da ne može učiniti ama baš ništa. „Amadicija je bogata zemlja. Čak ni ova suša nije mogla toliko njih da otera sa imanja za samo nekoliko meseci.“
Norovinov izraz se promenio. „Ne“, reče on najzad. „Ovi su izbegli pred lažnim Zmajem.“
„Ali kako? On je stotinama liga daleko od Amadicije.“ Na čovekovom osunčanom licu ponovo se jasno video napor, da nađe reči ili da se uzdrži od govora. „Oni veruju da je on istinski Ponovorođeni Zmaj”, reče on najzad, sa gađenjem u glasu. „Kažu da je raskinuo sve okove, u skladu sa Proročanstvima. Ljudi su ostavili svoje gospodare, šegrti napustili svoje majstore. Muževi odlaze od svojih porodica, a žene od muževa. To je pošast koju donosi vetar, vetar koji duva od lažnog Zmaja.“
Morgazine oči zaustaviše se na mladiču i devojci koji su se zgurili u zagrljaju da pogledom proprate prolazak njene grupe. Znoj im je ostavljao prljave pruge na licima, a jednobojna odeća bila im je sva prašnjava. Izgledali su gladno, upalih obraza i prevelikih očiju. Zar se ovo događa u Andoru? Zar je Rand al’Tor i Andoru učinio ovo?
Pokušala je da nastavi razgovor, ali pošto joj je izgovorio više reči odjednom nego ikad pre, Norovin se ponovo vratio jednosložnicama. Nije važno; ako je mogla da razbije njegovu uzdržanost jednom, moći će opet.
Izvivši se u sedlu, pokušala je da vidi mladića i devojku, ali oni su sada bili skriveni iza Belih plaštova. Ni to nije važno. Ta lica zadržaće se u njenom pamćenju, zajedno sa obećanjem koje je dala.
Rand je za trenutak zažalio za danima kada je mogao sam da korača hodnicima palate. Ovog jutra su ga pratile Sulin i dvadeset Devica, Bael, poglavar klana Gošijen Aijela, sa pet-šest Sovin Nai, Ruku s noževima, iz Džirad Gošijena u Naelovu čast, te Bašer sa jednako mnogo svojih Saldejaca kukastih noseva. Oni su zakrčili širok hodnik obložen tapiserijama, a u kadinsor odeveni Far Dareis Mai i Sovin Nai zurili su među slugama, koje su se žurno klanjale i uklanjale s puta, dok su se mlađi Saldejci gegali u kratkim kaputima i vrečastim čakširama uvučenim u čizme. Čak i u tom senovitom prolazu bilo je vrelo, a u vazduhu su igrale čestice prašine. Neke sluge imale su na sebi crveno-bele livreje koje su nosile u doba Morgazine vladavine, ali većinom su bile nove, odevene u ono do čega su mogle da dođu kada su se prijavljivale za taj posao, zbrda-zdola skupljenu seljačku i trgovačku odeću, mahom tamnu i običnu, ali u širokom spektru boja, sa pokojim vezom tu i tamo, ili malčice čipke.
