Kada je posegao za saidinom, nevidljiva prepreka još je bila tamo, ali više nije delovala kao da je od kamena ili cigle. Popuštala je kao da je pritiska. Savijala se pod njegovim pritiskom, sve više i više. Odjednom se pocepa pred njim kao stara krpa. Moć ga ispuni, a kada se to dogodilo, on dohvati ona tri mekana ispupčenja, okrutno ih mrveći u pesnici od Vazduha. Osim toga, još nije mogao da usmerava tamo gde vidi, jer samo je slabašno video unutrašnjost kovčega, koliko je mogao da sagleda s glavom među kolenima. Pre nego što je i završio sa pesnicom od Vazduha, on usmeri Vazduh. Kovčeg se rasprsnu oko njega uz glasnu grmljavinu.
Rand je znao da sada mora da se pomera još brže, još brže i žešće, ali isprva se jedva i pokrenuo. Mišići tučeni dva puta dnevno, ni sam nije znao koliko dana, zgrčeni u kovčegu svakoga dana, ti su mišići vrištali dok je stiskao zube i lagano se dizao na kolena i stopala, bilo je to udaljeno vrištanje, tuđe telo je bilo bolno, ali nije mogao da natera to telo da se brže pomera, koliko god ga saiđin činio jakim. Praznina je prigušivala osećanja, ali nešto nalik panici pokuša da se vijugavo prošunja kroz Prazninu.
Obreo se u velikom logoru među raštrkanim drvećem, a široke trake svetlosti probijale su se kroz bezmalo gole grane; zaprepastio se kada je shvatio da je još uvek dan, možda tek podne. Morao se pokrenuti; doći će još Aes Sedai. Dve su ležale na tlu blizu njega, naizgled bez svesti, jedna sa gadnom posekotinom na čelu koje joj je krvarilo. Treća, neka zdepasta žena, klečala je, držala se za glavu i vrištala, staklastog pogleda. Činilo se da je krhotine i delovi kovčega nisu povredili. Nije prepoznavao nijednu. Za trenutak je zažalio što nije umirio Galinu ili Erijan – iako nije to nameravao da uradi; Lijus Terin je neprekidno ponavljao kako namerava da odseče sve koje su ga zarobile; Rand se nadao da je to njegova sopstvena zamisao, koliko god zbrzana – samo trenutak pre nego što je ugledao još jedno telo opruženo na tlu između delića kovčega. U ružičastom kaputiću i pantalonama.
Zdepasta žena nije pogledala u njega niti prestala da vrišti čak ni kada ju je odgurnuo na niske kamene stepenike bunara dok je puzao pored nje. Očajnički se pitao zašto se niko ne obazire na njene krike. Na pola puta do Min postade svestan vatrenih lopti koje su mu se rasprskavale iznad glave. Mogao je da oseti miris spaljenog drveta, da čuje ljude kako viču i vrište, smrad metala, metež bitke. Nije ga bilo briga ni ako je to Tarmon Gai’don. Ako je ubio Min... On je nežno okrenu.
Krupne tamne oči piljile su u njega. „Rande”, izusti. „Živ si. Bojala sam se da pogledam. Bilo je tako bučno, i komadići drveta na sve strane, i prepoznala sam deo kovčega, i...“
Suze joj potekoše niz obraze. „Pomislila sam da su... Bojala sam se da si ti...“ Pritiskajući lice dlanovima, ona duboko udahnu. Ruke su joj bile vezane. „Hoćeš li da me odvežeš, čobanine, pa da napraviš jedan od onih tvojih prolaza da se gubimo odavde? Ili, ne zamajavaj se odvezivanjem. Samo me baci preko ramena i kreni.“
On umešno izatka Vatru, rasecajući veze koje su je držale. „Nije to tako jednostavno, Min.“ Nije uopšte poznavao ovo mesto; prolaz otvoren odavde mogao bi ih odvesti bilo kuda, ako bi se uopšte otvorio. Ako je on uopšte sposoban da ga otvori. Bol i iscrpljenost dodirivali su granice Praznine. Nije bio siguran koliko Moći može da povuče. Odjednom je osetio usmeravanje saidina svuda unaokolo. Kroz drveće, iza upaljenih kola, mogao je da vidi Aijele kako se bore sa Zaštitnicima i Gavinovim zelenokaputašima, kako se povlače pred vatrom i munjama Aes Sedai, pa potom ponovo napadaju. Taim ga je nekako pronašao i doveo Aša’mane i Aijele. „Još ne mogu da krenem. Mislim da su neki prijatelji došli po mene. Ne brini, zaštitiću te.“ Izlomljena srebnasta munja raspoluti drvo na rubu kotline, dovoljno blizu da se Rand naježio. Min se trže. „Prijatelji”, promrmljala je, trljajući zglobove.
On joj mahnu da ostane gde je – osim te jedne slučajne munje, gustiš je delovao netaknuto – ali kada se osovio na noge, ona je bila tu, pridržavajući ga sa strane. Dok se teturao ga retkim stablima, bio joj je zahvalan na pomoći, ali naterao je sebe da se uspravi i prestane da se oslanja na nju. Kako da mu veruje da će je zaštititi ako mu je potrebna da ne bi pao na lice? Pomoglo je što se naslonio na deblo koje je raspolutila munja. Pramičci dima dizali su se iz njega, ali nije se zapalilo.
