„Ko je ta Kecuejn?“, upitala je tako smireno da se trgao kad je shvatio da ona još uvek lupka stopalom. „Alana pominje to ime kao da je u pitanju Tvorčeva rođena sestra. Ne, nemoj da mi kažeš; nije me briga.“ Kao da mu je uopšte dala i trenutak u kome bi mogao nešto da izusti. „A isto tako nije me briga ni za Perina. Povredio bi me kad bi to učinio i njemu. Ja mislim da je ta velika javna svađa među vama bila najobičniji lažnjak, eto šta ja mislim. Nije me briga ni za tvoju narav, niti me je briga da li si lud. Ne možeš biti mnogo lud, ili ne bi toliko brinuo zbog toga. Ono za šta me jeste briga...“
Ona se saginjala sve dok te krupne, vrlo tamne oči nisu bile u ravni s njegovim, nedaleko od njegovih, i odjednom su tako zasijale da je posegao za saidinom, spreman na odbranu. „Da me udaljiš kako bih bila bezbedna?“, zarežala je. „Kako se samo usuđuješ? Kakva ti to prava smatraš da imaš da me šalješ bilo kuda? Ja sam ti potrebna, Rande al’Tore! Kada bih ti ispričala samo polovinu viđenja koja sam imala o tebi, pola tvoje kose bi se ukovrdžalo a ostatak bi ti opao! Ti se usuđuješ! Dopuštaš Devicama da se izlažu svakoj opasnosti kojoj žele, a mene hoćeš da udaljiš kao da sam neko dete?“
„Ali ja nisam zaljubljen u Device.“ Lebdeći duboko u bezosećajnoj Praznini, čuo je kako mu te reči klize s jezika, a zaprepašćenje zbog toga rasturilo je bezosećajnost i nateralo saidin u bekstvo.
„Dakle“, reče Min, uspravivši se. Majušni osmejak samo joj je još više istakao usne. „To je konačno raščišćeno.“ I ona mu sede u krilo.
Rekla je kako ne bi povredio Perina ništa više nego što bi povredio nju, ali sada je morao da je povredi. Morao je, za njeno sopstveno dobro. „Ali ja volim i Elejnu“, okrutno joj je saopštio. „I Avijendu. Vidiš li kakav sam?“ Zbog nečega, činilo se da je to nimalo ne dotiče.
„Ruark voli više od jedne žene“, rekla je. Njen osmeh gotovo da je imao spokojstvo Aes Sedai. „A isto je i sa Baelom, a ja nikada nisam primetila troločke rogove ni na jednom od njih. Ne, Rande, ti me voliš, i nećeš to povući. Trebalo bi da te pustim da sediš na žeravici za ono što si mi učinio, ali... čisto da znaš, i ja volim tebe.“ Osmeh joj nestade u mrštenju usled unutrašnje borbe, dok ona konačno ne uzdahnu: „Život bi ponekad bio mnogo lakši da me tetke nisu vaspitale da budem pravedna“, promrmljala je. „A da bih bila pravedna, Rande, moram ti reći da te i Elejna voli. A isto je i sa Avijendom. Ako obe Mandelainove žene mogu da vole njega, onda pretpostavljam da ćemo nas tri uspeti da volimo tebe. Ali ja sam ovde, a pokušaš li da me udaljiš, ima da ti se vežem za nogu.“ Nabrala je nosić. „Kada ponovo počneš da se kupaš, u svakom slučaju. Ali ja neću otići, bez obzira na sve.“
Baš kao da je čigra, vrtelo mu se u glavi. „Ti voliš mene?", rekao je s nevericom. „Odakle ti znaš šta Elejna oseća? Kako uopšte znaš za Avijendu? Svetlosti! Mandelain može da radi šta god hoće, Min; ja nisam Aijel.“ Namrštio se. „Šta si to rekla o tome da mi ne govoriš ni pola onoga što vidiš? Mislio sam da mi govoriš sve. I poslaću te negde gde je bezbedno. I prestani da radiš to sa nosem! Ne smrdim!“ On trže ruku kojom se češao ispod kaputa.
Njene uzdignute obrve dovoljno su govorile, ali naravno i njen jezik je morao da doda ponešto. „Usuđuješ se da mi se obraćaš tim tonom? Kao da mi ne veruješ?“ Odjednom joj je glas postajao sve viši sa svakom novom rečju, a prst mu je pribila uz grudi kao da namerava da ga proburazi njime. „Misliš li ti da bih ja otišla u krevet sa čovekom koga ne volim? Misliš li? Ili možda misliš da nisi vredan ljubavi? Je li to?“ Ispustila je zvuk poput mačke koju je neko nagazio. „Znači, ja sam samo nekakva pahuljica bez trunke mozga u glavi koja se zaljubila u bezvrednu budalu, jesam li? Sediš tu, razjapio si usta kao bolesni vo i pljuješ na moju pamet, moj ukus, moju...“ „Ako ne začepiš i ne počneš da govoriš razumno", zarežao je, „kunem ti se, isprašiću te po turu!“ To je iskočilo niotkuda, zbog njegove neispavanosti i zbunjenosti, ali pre nego što je stigao da počne sa izvinjavanjem, ona se osmehnula. Ta se žena osmehnula!
„Bar se više ne duriš“, rekla je. „Nemoj nikada da cviliš, Rande, to ti ne polazi za rukom. Dobro onda. Hoćeš razum? Volim te i neću otići. Pokušaš ti da me oteraš, reći ću Devicama da si me upropastio i odbacio. Reći ću to svakome ko bude hteo da sluša, ja ću...“
On je podigao desnu ruku i počeo da proučava dlan na kome se jasno videla utisnuta čaplja, a onda pogleda u nju. Ona je nesigurno merkala njegov dlan, a onda mu se uzvrpoljila u krilu, a onda vrlo namerno nije gledala ni u šta osim u njegovo lice.
„Neću da odem, Rande“, tiho je izgovorila. „Potrebna sam ti.“
„Kako ti to izvodiš?“, uzdahnuo je zavalivši se unazad, u stolicu. „Čak i kad me okreneš naglavačke, nekako izvedeš da sve moje nevolje postanu manje.“
Min šmrknu. „Tebe treba češće postavljati naglavačke. Reci mi, ta Avijenda. Pretpostavljam da nije verovatno da je koščata i puna ožiljaka, kao Nandera?"
