„Lepo sam im ja rekla. I to bez vidovitosti.“ Min malo uspori kad su zašle između staje i oronulog kamenog zida i našle se u senovitom prolazu zaraslom u korov i šiblje. „Bila sam sigurna da nećeš tako lako propustiti priliku da se vratiš obuci. Oduvek si bila žedna znanja. I Ninaeva je, ma koliko odbijala da prizna. Volela bih da nisam bila u pravu. Onda bih pošla s vama. Tako bih bar...“ Tuje besno promrmljala nešto sebi u bradu. „One tri što ste ih dovele doneče nevolje. E, to
To je to. Pukotina koju je tražila. Međutim, umesto da je pita kakve su joj namere, ona reče: „Misliš na Marigan, Nikolu i Arejnu? Pa kakve nevolje one mogu da donesu?“ Samo bi budala olako prešla preko onog što Min vidi.
„Ne znam tačno. Uhvatila sam im samo nagoveštaje aura, a i to tek krajičkom oka. Ništa nisam videla kad sam gledala pravo u njih, tako da ne mogu tačno da protumačim. Znaš, retki su ljudi koji stalno imaju auru. Nekakve nevolje. Možda će nešto da raspričaju. Jeste li uradile nešto što ne želite da Aes Sedai saznaju?“
„Naravno da nismo“, odsečno odgovori Elejna. Kad je Min samo pogleda iskosa, ona dodade: „Dobro, možda i jesmo, ali bile smo primorane. Ove tri to ionako ne znaju.“ Razgovor se nije odvijao u željenom pravcu. Duboko je udahnula i rešila da ide na sve ili ništa. „Min, ti si videla nešto u vezi sa mnom i sa Random, zar ne?“ Prešla je još dva koraka pre nego što je shvatila da je njena sagovornica stala.
„Jesam“, oprezno će Min.
„Videla si da ćemo se zaljubiti jedno u drugo?“
„Ne baš. Videla sam da ćeš se ti zaljubiti u njega. Ne znam šta on oseća prema tebi, ali je na neki način vezan za tebe.“
Elejna stisnu usnice. Nešto slično je i slutila iako nije želela to da čuje.
„Dve su“, promuklo će Min. „Ima ih još dve. A ja... ja sam jedna od njih.“
Iako je već bila zaustila da postavi naredno pitanje, Elejna nije mogla da dođe do reči. „Ti?“, uspela je konačno da protisne.
Min se na to naroguši. „Da, ja! Misliš da ja ne mogu da se zaljubim? Nisam ja to htela, ali desilo se i gotovo.“ Provukla se kraj Elejne i nastavila kud je pošla, ali ovoj se sad nije toliko žurilo da je stigne.
Ponešto joj je sad bilo jasnije. Zato je Min uvek izbegavala da priča o tome. A otud joj i onaj vez na reverima. Mogla bi se zakleti da je devojka počela i da koristi ruž za usne.
„Ne znam“, promumla Min. „Znam samo da je naprasita. Ali nije Ninaeva, hvala Svetlosti.“ Tužno se nasmešila. „To već ne bih mogla da podnesem.“ Ponovo je iskosa pogledala Elejnu. „Kako će ovo uticati na naš odnos? Dopadaš mi se. Nikada nisam imala sestru, ali ponekad mi se čini da bi ti... Volela bih da budemo prijateljice, Elejna. Šta god da se dogodi, ti ćeš mi i dalje biti draga, ali ja neću prestati da ga volim.“
„Nisam oduševljena pomišlju da delim muškarca s nekim“, kruto će Elejna, svesna da nije odgovorila na njeno pitanje.
„Nisam ni ja, ali... Elejna, sramota me je što ti ovo govorim, ali neću birati sredstva da dođem do njega. Ni ti ni ja nemamo mnogo izbora. Svetlosti, čitav mi je život prevrnuo naglavce. Dovoljno je da pomislim na njega pa da se sva spetljam.“ Zvučala je kao da ne zna da li da se smeje ili da plače.
Elejna uzdahnu. Nije Min kriva. Zar bi se bolje osećala da joj je rekla da je to Berelajn, ili neka druga koju ne trpi? „Ta’veren“, reče. „On menja svet oko sebe. Mi smo samo listići u viru. Ako se ne varam, Egvena, ti i ja zarekle smo se da se nikada nijedan muškarac neće isprečiti između nas. Izaći ćemo nekako na kraj s ovim, Min. A kad nađemo tu treću... Pa, i onda ćemo izaći na kraj. Nekako.“
„Nekako“, tužno će Min. „A dotle ćemo ti i ja da čamimo ovde kao u kavezu. Znam da postoji ta treća i da ja tu ne mogu ništa, ali dovoljno mi je teško bilo i tebi da se poverim... Znaš, nisu sve Kairhijenjanke kao Moiraina. Jednom sam u Baerlonu upoznala jednu njihovu plemkinju. Moiraina je spram nje izgledala kao Leana, ali ono što je ponekad nagoveštavala... A tek aure! Mislim da nijedan muškarac u gradu nije bezbedan osim ako je ružan, malouman ili mrtav!“
