Niko nije izjahao iz tog naizgled čvrstog smeđeg zida i bilo joj je drago zbog toga. Nije se više ljutila na razbojnike koji su pokušali da ih zaustave kad već behu nadomak spasenja od onog ludila u Tarabonu, a bez gneva nije mogla ni da oseti Istinski izvor a kamoli da usmerava. Čak i tako pomahnitalu iznenadilo ju je što može da podigne toliku oluju, koja je, kada se jednom rasplamsala, hranjena njenim besom, nastavila da sama divlja. I Elejna je bila zatečena tolikom silovitošću njenog gneva, iako mu se, srećom, ni Tom ni Džuilin nisu našli na putu. Međutim, uprkos tome što je bivala sve snažnija – njene su učiteljice u Kuli to i najavile, a zasigurno nijedna među njima ne beše dovoljno snažna da kao ona izađe na kraj s jednom Izgubljenom – i dalje je imala to ograničenje. Pojavi li se neki razbojnik, Elejna će morati sama da se nosi s njim, a Ninaeva to nije želela. Nije više bila besna kao pre, ali bilo joj je ostalo dovoljno za još jedan udar.
Nezgrapno se uspentravši preko platna razapetog povrh tovara, posegla je za buretom vode privezanim za stranicu kola zajedno sa sanducima s njihovim prtljagom i namirnicama. Šešir joj istog trena skliznu na potiljak i ostade da se drži samo na šalu. Prstima je jedva dosezala samo poklopac bureta, a kola su se toliko drmusala da bi, ako pusti konopac koji je grčevito stezala drugom rukom, pala pravo na nos.
Džuilin Sandar pritera svog vitkog, mrkog škopca – dao mu je neverovatno ime Šunjalo – do kola, pa otkači jednu mešinu sa sedla i pruži joj je. Ona stade da, viseći kao grozd na lozi, pije žudno i nimalo otmeno, sipajući po svojoj finoj sivoj haljini gotovo isto onoliko vode koliko i u grlo.
Bila je to prava haljina za trgovkinju: s visokim okovratnikom, dobro krojena i od fine tkanine, a opet jednostavna. Jedino je možda odskakao broš na grudima – mali krug od tamnog granata u zlatnom okovu – ali njega joj beše poklonila panarh od Tarabona. Drugi, mnogo bogatiji nakit koji je dobila bio je sakriven u tajnoj pregradi ispod kočijaševog sedišta. Nosila je taj broš da je podseća kako svaku ženu koja sedi na prestolu treba s vremena na vreme uhvatiti za ramena i dobro prodrmusati. Posle onog s Amaterom imala je malo više razumevanja za način na koji se Kula poigravala s kraljevima i kraljicama.
Podozrevala je da je Amatera svojim darovima zapravo htela da je potkupi i privoli da napusti Tančiko. Ta je žena čak bila spremna da im kupi i brod kako se ne bi zadržali ni minut više nego što je neophodno, ali nikome se nije putovalo morem. Onih nekoliko preostalih upotrebljivih brodova u luci beše krcato izbeglicama. Osim toga, plovidba bi bila najbrži i najočigledniji način da se ode odande, a Crni ađah će se posle onog što se dogodilo vrlo verovatno dati u potragu za njom i Elejnom. Behu ih poslali da pohvataju Aes Sedai koje su bile Prijatelji Mraka, a ne da im ulete u zasedu. Eto, tako su završile u zaprežnim kolima, na putešestviju kroz zemlju koju razdiru građanski rat i bezvlašće. Već je zažalila što se toliko protivila putovanju brodom. Naravno, nikad to ne bi priznala ostalima.
Kad je pokušala da vrati Džuilinu mešinu s vodom, on samo odmahnu rukom. Taj snažni muškarac, koji je izgledao kao izrezbaren od kakvog crnog drveta, nije se baš najbolje snalazio na konju. Bio joj je smešan, ali ne zbog očiglednog napora da se održi u sedlu, već zbog smešne crvene tarabonske kape, nalik visokom fesu, kojom beše prikrio ravnu tamnu kosu. Uopšte mu se nije slagao s crnim tairenskim kaputom, do struka tesno ukrojenim, dok se naniže zvonasto širio. Ta se kapa, činilo joj se, ni sa čim ne bi slagala. Izgledao joj je kao da navrh glave nosi tortu.
Putovanje je nastavila nespretno se koprcajući s mešinom u ruci (šešir joj je sad mlatarao na vetru), ne prestajući da sebi u bradu kudi tairenskog hvatača lopova –
Htela je da se dokopa drvene kočij aševe klupice i uglavi se između Toma i Elejne, kojoj šešir takođe beše skliznuo na potiljak. Međutim, zlatokosa se čvrsto pripila uz belobrkog budalaša i tako ga je stezala za mišicu kao da se boji da će pasti s kola, pa je Ninaeva, stisnutih usnica, morala da joj sedne s druge strane. Bilo joj je drago što joj je kosa ponovo upletena u propisnu kiku, debelu kao ruka i dugu do pasa, tako da je lepo mogla Elejnu odalamiti njome umesto da joj lupa šamare. Ta joj je devojka ranije izgledala prilično razumno, ali kao da joj je u Tančiku nešto pomutilo razum.
