„Više nas ne prate“, objavila je Ninaeva vrativši šešir na glavu. „Slobodno možeš da usporiš ovo čudo, Tome.“ Isto to je mogla doviknuti i iz zadnjeg dela i poštedeti se pentranja po buradima, ali odustala je kad je zamislila sebe kako se koprca i moli ih da uspore. Nimalo joj se nije mililo da pravi budalu od sebe, a još manje da je drugi vide dok to radi. „Stavi šešir“, reče Elejni. „Koža ti je previše nežna za dugo izlaganje suncu.“
Kao što je donekle i očekivala, devojka se oglušila o taj prijateljski savet. „Ala ti dobro voziš“, progugutala je kad je Tom cimnuo dizgine, na šta je četvoropreg prešao u kas. „Pažnja ti ni na trenutak nije popustila.“
Visoki žilavi muškarac pogleda je iskosa, a čupave mu se bele obrve trznuše na tren. Međutim, rekao je samo: „Još društva nas tek očekuje, dete.“ Pa dobro, možda i nije baš tolika budala.
Ninaeva pogleda i vide da im se s narednog brega približava četa od pedesetak konjanika sa snežnobelim ogrtačima, u izglačanim oklopima i s bleštavim kupastim kacigama. Deca Svetla. Odjednom postade veoma svesna kožne trake koja joj je, skrivena haljinom, visila oko vrata i dva prstena što su joj se klatila između dojki. Belim plaštovima neće ništa značiti Lanov teški pečatni prsten, znamenje kraljeva izgubljenog Malkijera, ali ako vide prsten Velike zmije...
Brzo je preletela pogledom preko svojih saputnika. Elejna ne može prestati da bude lepa, a sada je još, kad je pustila Tomovu ruku i počela da vezuje zeleni šal koji joj je držao šešir, njeno držanje više priličilo kakvoj prestonoj dvorani nego trgovačkim kolima, iako joj haljina beše potpuno ista kao Ninaevina, samo plava. Nije nosila nikakav nakit. Amaterine je darove nazvala đinđuvama. Ona sama će proći. To joj je uspelo bar pedeset puta otkako su napustili Tančiko. Ali za dlaku. Doduše, ovo im je prvi susret s Belim plastovima. Tom bi, u debeloj smeđoj abi, mogao biti jedan među hiljadama sedokosih, koščatih kočijaša. A Džuilin je Džuilin. Taj zna kako da se ponaša, iako izgleda kao da bi radije nego što jaše išao pešice, naoružan štapom i s mačolomcem obešenim o pojas.
Tom pritera kola uz ivicu druma i zaustavi ih čim se nekoliko Belih plastova odvoji s čela povorke. Ninaeva namesti srdačan osmeh. Nadala se da nisu rešili kako im trebaju još jedna kola.
„Svetlost vas obasjala, kapetane“, reče čoveku uskog lica koji im očigledno beše vođa i jedini koji nije imao koplje s čeličnim vrhom. Pojma nije imala koji čin označavaju dve zlatne petlje na grudima njegovog plašta, odmah ispod onih njihovih sunčevih zraka, ali iz iskustva je znala da muškarci vole da im se laska. „Drago nam je što vas vidimo. Razbojnici su pokušali da nas opljačkaju pre nekoliko milja, ali onda se, kao čudom, podigla peščana oluja. Jedva smo uspeli da im umakn...“
„Trgovci? U poslednje je vreme malo trgovaca dolazilo iz Tarabona,“ Glas mu beše grub koliko i lice, tako da se činilo da je tom čoveku sva životna radost ishlapela još dok je bio u kolevci. Tamne, duboko usađene oči behu mu ispunjene sumnjom. Ninaeva beše ubeđena da je i to nepromenljiv deo njegove pojave. „Kuda ćete i šta nosite?“
„Boje, kapetane.“ S naporom je zadržavala osmeh pred njegovim prodornim, upornim pogledom. Laknulo joj je kad je nakratko posvetio pažnju ostalima. Tom je odlično glumio ravnodušnog najmljenog kočijaša koji će svoju platu dobiti vozio se ili stajao, a Džuilin je, pod uslovom da ponovo ne strgne onu smešnu kapu, izgledao kao najmljenik koji nema šta da krije i koga sve ovo tek neznatno zanima. Kad zapovednikov pogled pređe na Elejnu, Ninaeva oseti kako se devojka koči, pa se odmah umeša. „Tarabonske boje. Te su vam najbolje na svetu, kapetane. Dobro ću ih prodati u Andoru.“
Na znak svog kapetana – ili koji mu je već čin bio – jedan Beli plašt dojaha do kola, pa nožem preseče konopac i tržnu platno koliko da otkrije tri-četiri bureta. „Sva imaju žig Tančika, poručniče. Evo, ovde piše grimizna’. Da otvorim neko da pogledamo?“
Ninaeva se pitala hoće li zapovednik Belih plaštova pravilno odgonetnuti nemir na njenom licu. Čak i ne pogledavši u Elejnu, tačno je osećala da ova samo što nije opomenula vojnika zbog nevaspitanja, ali svaki bi se pravi trgovac zabrinuo kad neko poželi da mu otvara boje. „Vi mi samo, kapetane, pokažite koju burad da otvorim, i ja ću to drage volje učiniti.“ Međutim, zapovednik nije reagovao ni na laskanje ni na ponuđenu saradnju. „Burad su, znate, zalivena da prašina ne upada u boju. Ako se poklopac polomi, više neću moći da ga ponovo zalijem voskom.“
Ostatak čete već je bio stigao do njih i nastavljao dalje, dižući prašinu za sobom. Kočijaši su bili bezlični i aljkavo odeveni, ali zato su vojnici ukočeno jahali ispravljenih leđa, a čelični im vrhovi kopalja svima behu nagnuti pod istim uglom. Iako znojavi i prašnjavi, izgledali su opasno. Samo su kočijaši pogledavali ka Ninaevi i ostalima.
