Ponovorođeni Zmaj полностью

Stajao je na kamenom mostu niske ograde, koji se protezao od jedne kamene kule ravnog vrha do druge. Kule su se dizale iz dubine tolike da čak ni on nije mogao da vidi dno. Za bilo koga drugog svetlo bi bilo prigušeno. Nije mogao da razazna odakle je dolazilo. Jednostavno je bilo tu. Svuda gde bi pogledao, levo i desno, gore ili dole, bilo je još mostova, još kula i staza bez ograda. Činilo se kao da im nema kraja, niti reda. Još gore, neke od staza penjale su se ka vrhovima kula što su morali biti neposredno iznad onih sa kojih su staze polazile. Odjekivalo je pljuskanje vode. Zvuk je dolazio odasvud. Stresao se od hladnoće.

Iznenada, krajičkom oka primeti pokret i ne razmišljajući čučnu iza kamene ograde. Bio bi u opasnosti da ga primete. Nije znao zašto, ali znao je da je to tačno. Jednostavno je znao.

Oprezno virnuvši preko ograde, pogledom potraži ono što je primetio da se kreće. Blesak belila trepnu na udaljenoj stazi. Bio je siguran da je to žena, mada nije mogao da je razazna. Žena u beloj haljini, koja nekud žuri.

Na mostu nešto iza njega, i mnogo bliže no što je žena bila, iznenada se pojavi visok, crnpurast i vitak muškarac. Proseda kosa činila je da deluje dostojanstveno, a tamnozeleni kaput bio mu je gusto izvezen zlatnim lišćem. Pojas i kesa bili su pokriveni zlatotkanicom, na kanijama bodeža svetlucalo je drago kamenje, a vrhovi čizama imali su zlatan obod. Odakle li je došao?

Drugi čovek pojavi se na suprotnoj strani mosta, i to podjednako iznenadno kao prvi. Duž naduvanih rukava njegovog crvenog kaputa pružale su se crne pruge, a okovratnik i manžetne bili su ukrašeni gustom belom čipkom. Čizme mu behu toliko ukrašene srebrom da se koža jedva videla. Bio je niži od čoveka sa kojim se sastajao, zdepastiji, i kratko podšišane kose bele kao čipka koju je nosio. Ali nije delovao nejako od starosti. Hodao je s istom arogantnom snagom kao i onaj drugi čovek.

Oprezno se približiše jedan drugom. Kao dva trgovca konjima koji znaju da onaj drugi ima šepavu kobilu na prodaju, pomisli Perin.

Počeše da razgovaraju. Perin se napreže da oslušne, ali od odjeka pljuskanja ništa nije mogao da čuje. Mrštenja i preki pogledi, kao i odsečni pokreti, skoro udarci. Nisu verovali jedan drugome. Mislio je da se možda čak i mrze.

Podiže pogled tražeći onu ženu, ali nije je više bilo. Kad je ponovo spustio oči, još jedan čovek pridružio se prvoj dvojici. A nekako, odnekud, Perin ga je nejasno prepoznao, kao da je bio stara uspomena. Zgodan čovek srednjih godina, u skoro crnom somotu i beloj čipki. Gostionica, pomisli Perin. I nešto pre toga. Nešto... Nešto što se odavno zbilo, izgleda. Ali nije mogao da se seti.

Prva dvojica sada su stajali jedan kraj drugog. Pridošlica ih je primorao na nelagodno savezništvo. Vikao je na njih i tresao pesnicom, dok su se oni nelagodno meškoljili, pazeći da ga ne pogledaju u ljutite oči. Ako su se njih dvojica mrzeli, još više su se njega bojali.

Njegove oči, pomisli Perin. Šta je to neobično u vezi s njegovim očima?

Visoki crnpurasti čovek poče da se raspravlja s njim. Najpre polako, a potom sve žustrije. Sedokosi se pridruži i njihovo privremeno savezništvo odjednom se prekide. Razvikaše se sva trojica uglas, naizmenice na ostalu dvojicu. Muškarac u crnom somotu naglo raširi ruke, kao da zahteva da sve to prestane. Ognjena kugla proguta ih rastući, i sakri ih šireći se sve više.

Perin rukama zakloni glavu i baci se iza kamene ograde, šćućurivši se tu dok ga je vetar šibao i trgao mu odeću. Vetar vreo poput vatre. Vatreni vetar. Čak i zatvorenih očiju mogao je da vidi kako plamen sve guta i proždire. Vatrena oluja proždirala je i njega; osećao je kako ga pali, cima i pokušava da ga sagori i razbaca pepeo. Viknu, i pokuša da se zadrži, znajući da to nije dovoljno.

Između jednog otkucaja srca i sledećeg, oluje nestade. Nije bilo nikakvog stišavanja žestine. U jednom trenu tukla ga je ognjena stihija, a već u sledećem vladao je potpuni spokoj. Odjeci padajuće vode bili su jedini zvuk.

Perin polako ustade, pogledavši se. Odeća mu bese neoprljena i čitava. Na koži nije imao opekotina. Verovao je da se sve to dogodilo zbog sećanja na vrelinu. Sećanja koje je postojalo samo u njegovom umu; telo mu se toga nije sećalo.

Oprezno je provirio preko ograde. Od mosta na kome su oni ljudi stajali ostalo je samo nekoliko koraka poluistopljenog pločnika s oba kraja. Njima ne beše ni traga.

Dlačice na vratu mu se nakostrešiše i on diže pogled. Na stazi zdesna i iznad njega stajao je čupavi sivi vuk i posmatrao ga.

„Ne!“ Brže-bolje se uskobelja na noge i sunu u trk. „Ovo je san! Košmar! Želim da se probudim!“ Trčao je, a vid mu se maglio. Magle se uskomešaše. Neko zujanje ispuni mu uši, a potom utihnu. Dok se ono gubilo, treperenje koje je video polako se smiri.