Noge, pa grlo – tako vukovi ubijaju. Mladi Bik iznenada se baci u stranu i pade u klečeći položaj, a sekira zaseče tetivu iza Polutanovog kolena. Mirdraal vrisnu – beše to zvuk koji bi u bilo kom drugom trenutku sledio Perinu kosti i podigao mu kosu na glavi – i sruši se, dočekavši se na ruku. Polutan – Nerođeni – i dalje je čvrsto držao mač, ali pre no što je stigao da se pripremi, sekira Mladog Bika ponovo je udarila. Napola odsečena glava pala je Mirdraalu na leđa; ali Nerođeni se i dalje oslanjao jednom rukom i divlje mahao mačem. Nerođeni uvek dugo umiru.
Mladi Bik shvati, zahvaljujući vukovima koliko i sopstvenom vidu, kako se Troloci koprcaju na zemlji i vrište, a da ih ni vuk ni čovek nisu takli. To su oni koji behu povezani s Mirdraalom i koji će umreti kada i on – ako ih niko prethodno ne ubije.
Snažan beše nagon da jurne niz padinu i pridruži se svojoj braći, pridruži se ubijanju Izopačenih i lovu na preostale Nerođene, ali neki zakopani delić koji još beše čovek sećao se.
Ispusti sekiru i nežno je okrete. Lice joj beše pokriveno krvlju, a oči su ga gledale staklaste u smrti. Činilo mu se kao da ga njen pogled optužuje. „Pokušao sam“, reče joj. „Pokušao sam da te spasem.“ Pogled joj se nije promenio. „Šta sam drugo mogao da uradim? Da ga nisam ubio, on bi ubio tebe!“
Vuk ga preuze i obuze. Spustivši Leju, Perin uze svoju sekiru. Njeno sečivo mokro se presijavalo. Oči su mu sijale dok je trčao niz kamenitu padinu. Bio je Mladi Bik.
Drveće raštrkano po udolini buktalo je poput baklji; visoki bor planu kada se Mladi Bik pridruži bici. Noćni vazduh bleštao je plavetnilom nalik na munje, kada se Lan upustio u dvoboj s još jednim Mirdraalom. Drevni čelik Aes Sedai naspram crnog čelika iskovanog u Takan’daru, u senci Šajol Gula. Loijal je vitlao štapom veličine stuba za ogradu. Svaki Trolok koji mu se približio završio je na zemlji. Ljudi su se očajnički borili u razigranim senkama, ali Mladi Bik – Perin – maglovito shvati da je previše šijenarskih dvonogih na zemlji.
Braća i sestre borili su se u malim čoporima od troje ili četvoro, izbegavajući srpolike mačeve i sekire sa šiljcima, kidajući oštrim zubima tetive i čupajući grkljane dok je njihov plen padao. Borili su se bez časti, bez slave ili milosti. Nisu došli radi bitke, već radi ubijanja. Mladi Bik pridruži se jednom od malih čopora. Sečivo njegove sekire služilo mu je umesto zuba.
Više nije razmišljao o većoj bici. Postojao je samo Trolok koga su on i vukovi – braća – odsekli od ostalih i ubili. A onda će biti još jedan, pa još jedan i još jedan, dok ih više ne ostane. Dok ih ne bude tu, niti bilo gde drugde. Oseti poriv da odbaci sekiru i upotrebi zube, da trči na sve četiri noge, kao njegova braća. Da juri kroz visoke planinske prolaze. Da progoni jelena kroz sipak sneg koji seže do trbuha. Da trči, dok mu hladni vetar miluje krzno. Režao je skupa sa svojom braćom, a Troloci su na njegov žutooki pogled zavijali od straha čak i jače no od pogleda drugih vukova.
Odjednom shvati da u dolini nema više živih Troloka, mada je osećao kako njegova braća progone druge. Negde u tami sedmočlani čopor gonio je drugačiji plen. Jedan od Nerođenih bežao je ka svom tvrdostopom četvoronogom – svom konju, neki udaljeni delić Mladog Bika reče – a vukovi su ga pratili, njuški punih njegovog mirisa, suštine smrti. U sebi je bio jedno s njima. Gledao njihovim očima. Kada se približiše, Nerođeni se kunući okrete. Crno sečivo i Nerođeni u crnoj odori podsećali su na deo noći. Ali noć je bila lovište vukova.
Mladi Bik zareža kada mu prvi brat poginu. Prože ga bol njegove smrti, ali ostali svejedno nasrnuše. Još braće i sestara pade, ali snažne vilice oboriše Nerođenog. Sada se borio sopstvenim zubima, kidajući grla, i grebao noktima koji su kidali kožu i meso poput tvrdih kandži dvonogih, ali braća su ga napadala čak i dok su umirali. Naposletku se jedina preostala sestra iskobelja iz gomile trzavih tela i zatetura u stranu. Zvala se Jutarnja Magla, ali kao i u svim njihovim imenima, i u njenom je bilo više od toga: mrazovito jutro s oštrim mirisom snega što tek treba da padne u vazduhu, gusta magla što se komeša preko doline od britkog povetarca koji sa sobom nosi obećanje dobrog lova. Digavši glavu, Jutarnja Magla poče da zavija ka mesecu skrivenom oblacima, žaleći svoje mrtve.
Mladi Bik zabaci glavu i pridruži joj se zavijanjem, jadikujući s njom.
Kada je spustio glavu, Min ga je zapanjeno gledala. „Jesi li dobro, Perine?“ – upita uz oklevanje. Na levom obrazu videla joj se modrica, rukav kaputa bio joj je napola pokidan. U jednoj ruci držala je motku, a u drugoj bodež. I jedno i drugo bilo je umrljano krvlju i dlakama.
