Tam pogleda u stranu. Abel diže ruke i slegnu ramenima. I njemu je nestalo strela. Svuda duž grudobrana Dvorečani su dizali lukove. Nema strela.
„Više ih neće donositi“, tiho kaza Abel. „Momak je rekao da je ono bilo poslednje.“
Vojska Belih plaštova očajnički se borila, izmešana s pripadnicima Perinove Vučje garde, ali Troloci ih sve više potiskuju iz rečnog korita. Bore se na tri strane, a još jedna vojska Troloka upravo ih je obišla kako bi ih u potpunosti opkolila. Geldanski barjak vijorio se nešto bliže ruševinama. Arganda je držao taj položaj skupa s Nurelom i ostacima Krilate straže.
Da je ovo ma kakva druga bitka, Tam bi naredio svojim ljudima da sačuvaju strele kako bi pokrivali odstupnicu. Ali ovoga dana neće biti povlačenja, a naređenje da se odapinju strele bilo je dobro; momci su imali vremena da dobro odmere svaku metu. Verovatno su u prvih nekoliko sati bitke ubili na hiljade Troloka.
Ali šta je strelac bez luka?
„Silazite sa ograde i obrazujte bojni red sa oružjem“, naredi Tam. „Ostavite lukove ovde: Uzećemo ih kada nam dopreme još strela.“
Strela više biti neće, ali Dvorečani će biti srećniji ako budu mogli da se Pretvaraju da će se možda vratiti po svoje lukove. Obrazovaše bojne redove kako ih je Tam učio, naoružani kopljima, sekirama, mačevima, pa čak i kosaca - svim i svačim čega su mogli da se dočepaju, skupa sa štitovima za one sa Sekirama ili mačevima i dobrim kožnim oklopima za sve njih. Nažalost, nije bilo dugih pešadijskih kopalja. Nije ih ostalo nakon opremanja teške pešadije.
„Zbijte redove“, kaza im Tam. „Obrazujte dva klina. Napašćemo Troloke oko Belih plaštova." Najbolje što može da se uradi - makar najbolje što je Tam mogao da smisli - bilo je da napadne one Troloke koji su upravo prišli s leđa Belim plaštovima, da ih rasturi i pomogne Belim plaštovima da se oslobode i izvuku.
Ljudi klimnuše, mada su verovatno vrlo slabo razumeli taktiku. To nije ni bitno - samo da se drže strogo uređenih redova kao što ih je Tam učio.
Krenuše trkom, a Tam se podseti drugog bojišta. Seti se snega koji su mu studeni vetrovi bacali u lice. Na neki način, sve je počelo na tom bojištu. Sada se ovde završava.
Tam se postavio na čelo prvog klina, a onda na čelo drugog stavio Deoana - jednog čoveka iz Devonovog Jahanja koji je ranije bio u andorskoj vojsci. Tam je žustro vodio svoje ljude, ne dozvoljavajući ni njima ni sebi da previše razmišljaju o onome što će se upravo dogoditi.
Prilazeći ogromnim Trolocima koji su nosili one svoje mačeve, halebarde i bradve, Tam je potražio plamen i prazninu. Strepnja nestade. Sva osećanja samo ispariše. On isuka mač koji mu je Rand dao, onaj sa zmajevima na kaniji. Tam u životu nije video lepše oružje. Pregibi u metalu šaputali su o drevnom poreklu. Tamu se činilo da je to oružje predobro za njega. Tako je mislio o ama baš svakom maču koji je u životu koristio.
„Upamtite - držite poredak!" zaurla Tam na svoje ljude. „Ne dozvolite da nas rasture. Ako neko padne, neka jedan čovek zauzme njegovo mesto, a drugi neka ga uvuče u središte klina.“
Svi zaklimaše glavama, pa udariše Troloke s leđa, tamo gde su oni opkolili Decu Svetla kod reke.
Njegovi odredi udariše kao lavina. Golemi Troloci okrenuše se da uzvrate.
Fortuona odmahnu da so’đin, koja je pokušavala da je opet odene u veličanstvenu odeždu, odstupi. Smrdela je na dim, a ruke su joj na nekoliko mesta bile opečene i izgrebane. Nije želela da prihvati da je neka damana Izleći. Fortuona smatra da je Lečenje korisno - a neki njeni ljudi menjaju svoje stavove prema njemu - ali nije sigurna da bi carica trebalo da se tome podvrgava. Sem toga, rane joj nisu ozbiljne.
Mrtva straža klečala je pred njom. Moraće da im odredi nekakvu kaznu. Ovo je drugi put da su dopustili da ubica dopre do nje i premda ih nije krivila za taj neuspeh, uskratiti im kaznu bilo bi isto što i uskratiti im pravo na čast. Srce joj se cepalo zbog toga, ali dobro je znala da će to morati da uradi.
Lično je izdala to naređenje. To je trebalo da uradi Selukija, pošto je ona njen Glas - ali Selukiji se previjaju rane. Sem toga, Kejrid zaslužuje tu malu čast da naređenje o svom pogubljenju dobije od carice lično.
„Napašćete neprijateljske marat'damane - i to neposredno“, naredi ona Kejridu. „Svako od vas ko je bio na dužnosti. Borite se hrabro u ime Carstva i pokušajte da pobijete neprijateljske marat'damane.“
Videla je kako se Kejrid opustio. Bio je to način da on nastavi sa službom; da mu je dozvoljeno da bira, verovatno bi se ubio sopstvenim mačem. Ovo je bila milost.
Okrenula se od čoveka koji se starao za nju u njenoj mladosti, čoveka koji je prkosio onome što se od njega očekivalo. Sve zbog nje. Ona če kasnije odrediti sebi pokoru za to što mora da uradi, ali u ovom trenutku učiniče mu koliko počasti bude mogla.
