I pored žiganja u nozi, polako je prejahao gotovo celu dužinu rive. Izbegavao je da ponovo pogleda luku. Ozbiljno odeveni trgovci stajali su posmatrajući kako se njihova roba utovara i istovara, ponekad dobacujući kesu novca muškarcu ili ženi u zelenom kožnom prsluku kako bi se pažljivije rukovalo njihovom robom ili da bi se sve ubrzalo, mada nije izgledalo moguće da se ljudi tog esnafa kreću nimalo brže. Činilo se da se južnjaci uvek kreću nekim polutrkom, osim kad je sunce tačno iznad glave, kada je vrućina tolika da se na njoj može ispeći patka; ali sa sivim nebom i uzburkanim vetrom s mora bilo je hladno bez obzira na to gde sunce stoji.
Dok je stigao do Mol Hare, izbrojao je više od dvadeset sul’dam koje su s damanama obilazile dokove, zabadajući noseve u čamce što napuštaju usidrene brodove koji nisu bili seanšanski, ukrcavajući se na svako plovilo tek pristiglo uz dok ili spremno da baci užad i usidri se. Bio je prilično siguran da će biti tu. Moraće poći s Lukom Valanom. Druga mogućnost bila je previše opasna, osim u slučaju krajnje nužde. Ni Luka nije bio najsigurniji, ali je bio jedina prava prilika koja mu je preostala.
Kada se vratio u Tarezinsku palatu, s bolnim grčem na licu je sjahao s Kockice i izvukao svoj štap za hodanje iza sedla. Pustivši konjušara da preuzme riđana, odšepao je unutra, a leva noga ga je jedva držala. Možda će potapanje u kadu tople vode odneti deo bola. Možda će, kada bude mogao da razmišlja, Luka biti iznenađen, ali pre nego što se pozabavi Lukom, postojalo je još nekoliko manjih poteškoća koje je morao prevazići.
„ A, tu si“, reče Noel, pojavivši se pred njim. Met je starca viđao samo u prolazu još otkad ga je doveo da prespava, ali je u svom sveže očetkanom sivom kaputu delovao odmorno - kad se uzme u obzir da je svakog dana nestajao negde u gradu i da se u palatu vraćao samo noću. Popravljajući deliće čipke na svojim rukavima, poverljivo se osmehnuo, otkrivajući praznine među zubima. „Nešto si naumio, lorde Mete, i ja bih želeo da ti ponudim svoje usluge.“
„Naumio sam da se više ne oslanjam na ovu nogu“, reče Met što je opuštenije mogao. Noel je delovao dovoljno bezopasno. Prema Harnanu, pripovedao im je priče pre nego što odu na spavanje, priče koje su Harnan i ostale Crvenruke gutali u celini celosti, čak i onu o mestu po imenu Šibuja, navodno iza Aijelske pustoši, gde su žene koje su mogle da usmeravaju imale istetovirana lica, gde je za preko tri stotine prekršaja bila predviđena smrtna kazna a pod planinama živeli divovi, ljudi viši od Ogijera, s licima na stomacima. Tvrdio je da je bio tamo. Niko ko iznosi takve tvrdnje ne može da bude ništa drugo osim bezopasan. S druge strane, onaj jedan put kada ga je Met video da rukuje tim dugim bodežima koje je nosio ispod kaputa, nije delovao ni najmanje bezopasno. To kako je taj čovek dodirivao oružje ukazivalo je da je naviknut da ga upotrebljava. „Ako odlučim da smislim išta drugo, imaću te na umu.“
I dalje se osmehujući, Noel je kuckao jednim od tih zgrčenih prstiju po kljunu od svog nosa. „Ne veruješ mi, još uvek. To je razumljivo. Mada, da sam hteo da ti naškodim, samo je trebalo da se povučem one večeri u uličici. Imaš taj pogled u oku. Video sam velike ljude koji nešto smeraju, a i zlikovce crne kao Jama usuda. To je taj pogled koji čovek ima kada razmatra opasne zamisli o kojima ne želi da se zna.“
„Moje oči su samo umorne“, nasmejao se Met, naslonivši se na svoj štap. Veliki ljudi koji nešto smeraju? Starac ih je verovatno video u toj Šibuji, s divovima. „Zahvalan sam ti zbog one uličice, znaš to. Ako ima išta što bih mogao da učinim za tebe, pitaj. Ali sada, idem da pronađem toplu kupku.“ „Da li golam pije krv?“, upita Noel uhvativši za ruku Meta pre nego što odšepa pored.
Svetlosti, želeo je da nije pomenuo to tamo gde ga je starac mogao čuti. Želeo je da mu Birgita nikada nije pričala o tom stvoru. „Zašto pitaš?“ Golam živi od krvi. Ne jede ništa drugo.
„Pronađen je sinoć još jedan čovek sa iščupanim grkljanom, samo što nije bilo ni kapi krvi ni u njemu ni na njegovoj posteljini. Jesam li ti pomenuo? Bio je u gostionici, dole, blizu Moldajnske kapije. Ako je to stvorenje i napustilo grad, vratilo se.“ Gledajući iza Meta, nisko i kitnjasto se poklonio nekome. „ Ako promeniš mišljenje, uvek sam spreman“, rekao je tiše dok se uspravljao.
Dok se starac žurno udaljavao, Met pogleđa preko ramena. Tuon je stajala ispod jedne od pozlaćenih podnih svetiljki, posmatrajući ga kroz veo. Makar je gledala prema njemu. Bacala poglede? Kao i uvek, onog trenutka kada ju je ugledao, ona se okrenula i odlebdela niz hodnik, dok su joj razdvojene bele suknje blago šuškale. Danas nije bilo nikoga s njom.
