Tornjevi ponoći полностью

Perin zatvori oči i udahnu. Ovoga puta je bilo lakše. Hrast i trava, blato i vlaga. Činilo se da svako mesto ima svoj poseban miris.

Perin se premesti i tada otvori oči. Bio je pritajen u polju blizu Džehanskog druma. Na ovom je mestu ranije bio čopor Hrastove Plesačice pa je Skakač radoznalo njuškao po čistini. Čopor je nastavio dalje, ali nisu daleko odmakli.

„Mogu li to uvek da radim?“, upita Perin Skakača. „Da nanjušim kud se čopor uputio u snu?“

Svako to može, reče Skakač. Ako moze da njuši kao vuk. Iscerio se.

Perin klimnu shvatajući.

Skakač doskakuta preko poljane. Moramo da vežbamo, Mladi Biče. Još uvek si ti štene s kratkim nogama i mekim krznom. Mi...

Skakač se ukoči.

„Šta je?“

Vuk zaurla od bola. Perin se okrenu. Bio je to urlik Jutarnje Svetlosti. Urlik se prekide i vučji um poče da se gasi, polako nestajući.

Skakač zareža, a u mirisu su mu se osećali strah, ljutnja i tuga.

„Šta to bi?“, hteo je da zna Perin.

Neko nas lovi. Kreni, Mladi Biče! Moramo da idemo.

Umovi ostalih članova čopora se izgubiše. Perin zareža. Kada vuk umre u vučjem snu, zauvek nestaje. Nema ponovnog rođenja, nema njušenja vetra. Samo je jedna stvar lovila vučje duhove.

Koljač.

Mladi Biče!, dolazilo je od Skakača. Moramo da pođemo!

Perin je nastavio da reži. Jutarnja Svetlost je odaslala još jedan, poslednji prasak iznenađenja i bola, njenu poslednju sliku sveta. Perin sklopi sliku iz te mešavine. Potom zatvori oči.

Mladi Biče! Ne! On...

Premestio se. Perin otvori oči i nađe se na maloj čistini usred šume nedaleko od mesta gde je - u stvarnom svetu - bio njegov logor. Mišićavi plavooki čovek preplanule puti i tamne kose čučao je nasred te čistine pored vučjeg leša. Koljač je imao široke mišice, a miris koji je odavao bio je jedva ljudski - poput čoveka pomešanog s kamenom. Bio je u tamnoj odeći sačinjenoj od kože i crne vune. Dok ga je Perin posmatrao, Koljač je počeo da dere krzno s vučjeg leša.

Perin jurnu. Koljač iznenađeno pogleda. Njegova sličnost s Lanom bila je gotovo jeziva - imao je ozbiljno lice oštrih crta. Perin zaurla, a u ruci mu se nađe čekić.

Koljač nestade u trenutku i Perinov čekić proseče prazan prostor. Perin duboko udahnu - mirisi su bili tu! Slana voda i drvo, mokro drvo. Galebovi i njihov plen. Perin je upotrebio svoj novootkriveni dar da se premesti na to udaljeno mesto.

Premesti se.

Perin se pojavio na praznom pristaništu, u nepoznatom gradu. Koljač se nalazio u blizini i proveravao je svoj luk.

Perin napade. Koljač podiže glavu i oči mu se razrogačiše. Mirisao je iznenađeno. Pokušao je da se odbrani lukom, ali Perinov udarac ga polomi.

Uz riku, Perin povuče svoje oružje i zamahnu ponovo, ovoga puta ciljajući Koljaču u glavu. Začudo, Koljač se nasmeši, a crne oči su mu svetlucale kao da se zabavlja. Iznenada se u njegovom mirisu osetila želja. Želja da ubije. U ruci mu se pojavi mač i on zavitla da spreči Perinov udarac.

Čekić teško odskoči, kao da je udario u kamen. Perin se zatetura, a Koljač ga zgrabi rukom za rame. I zabode.

Njegova snaga je bila neizmerna. Udarac je odbacio Perina na pristanište, ali drvo ispod njega nestade. Perin prolete kroz vazduh i bućnu u vodu. Njegova rika postade davljenički ropac, a crna tečnost ga okruži.

Ispustio je čekić. Pokušavao je da ispliva, ali ubrzo otkri da se površina neobjašnjivo pretvorila u led. Užad su migoljila iz dubina, obmotavala mu se oko ruku i vukla nadole. Kroz zamrznutu površinu video je senku kako se pomera. Koljač je podigao svoj obnovljeni luk.

Led nestade i voda se razmaknu, skliznu s Perina, i on se nađe ispred strele koja mu je bila uperena pravo u srce.

Koljač otpusti.

Perin požele da je negde drugde.

Premesti se. Uhvatio je vazduh, udarivši u kamen na kojem je bio sa Skakačem. Perin pade na kolena dok mu se voda slivala niz telo. On pljunu dok je brisao lice, a srce mu je luđački udaralo.

Skakač se pojavi pored njega, sav zadihan. U mirisu mu se osećao bes. Ludo štene! Glupo štene! Juriš lava, a tek što si prestao da sisaš!

Perin zadrhta i ustade. Hoće li ga Koljač pratiti? Da li bi mogao? Kako je vreme prolazilo a niko se nije pojavio, Perin je počeo da se opušta. Borba s Koljačem se zbila tako brzo da mu je sve bilo u nekoj izmaglici. Takva snaga... to je bilo više nego što bi iko mogao da poseduje... I onaj led, užad...

„Promenio je stvari", reče Perin. „Učinio je da pristanište ispod mene nestane, napravio užad da me veže i izvuče iz vode da bi mogao da me ubije."

On je lav. On ubija. Opasan je.

„Moram da naučim. Moram da se suočim s njim, Skakaču."

Premlad si. Ove stvari su van tvoje moći.

„Premlad?", reče Perin. „Skakaču, Poslednji lov nas ubrzo očekuje!"