Zaida se ukoči u stolici. Traži. Bez obzira na pogodbu, drsko je razgovarati tako s njom.
Turana opet uđe u kabinu i, protivno svim pravilima ponašanja, potrča do Zaide tako da joj bose noge zašljepkaše po palubi. Nagnuvši se blizu nje, prošapta nešto gospi od brodovlja na uvo. Zaidino lice lagano poprimi užasnut izraz. Napola diže mirisnu kutiju, pa zadrhta i pusti je da joj padne na nedra.
„Pošalji je unutra“, reče. „Smesta je pošalji unutra. Ima vesti od kojih bi i sidro zaječalo“, nastavi nakon što Turana izjuri iz kabine. „Pustiču te da ih čuješ od one koja ih je donela. Moraš sa sačekaš“, dodade kada Logan otvori usta. „Moraš da sačekaš.“ Imao je dovoljno pameti da zadrži jezik za zubima, ali ne i dovoljno da sakrije nestrpljenje, pa je prišao zidu kabine i stao usana stisnutih a veđa namrgođenih.
Mlada žena koja je ušla i duboko se poklonila Zaidi bila je visoka i vitka – i možda bi bila ljupka da joj lice nije bilo ispijeno. Njena plava lanena bluza i zelene pantalone izgledali su kao da ih je danima nosila, a od iznurenosti se zanosila na nogama. Na njenom počasnom lančiću bila je svega šačica medaljona, kao što njenoj mladosti i priliči, ali Harina je lepo videla da čak
„Ja sam Semejla din Selaan Dugi Pogled, gospo od brodovlja“, promuklo se predstavi, „gospa od jedara streličara
„Ispričaj Prvim dvanaest svoje tužne vesti – i to svojim recima i onom brzinom koja ti odgovara“, nežno joj kaza Zaida. „Amilija, daj joj vina!“ To ne beše nimalo nežno. Aes Sedai skoči da je posluša.
„Pre skoro tri nedelje“, poče Semejla, „Amajari na Tremalkingu počeli su da traže dar prevoza do svih ostrva. Uvek po muškarac i žena za svako ostrvo. Kada smo im kazali da su Seanšani osvojili čitavu Someru, oni koji su tražili dar prevoza za Aile Someru zamolili su da ih ostavimo u čamcima van vidokruga kopna.“ Uze pun pehar od Amilije, klimnu joj u znak zahvalnosti, pa duboko otpi.
Harina se upitno zgleda s Marejlom, koja neznatno odmahnu glavom. Nijedan Amajar nikada nije tražio dar prevoza, koliko Harina pamti – mada je to za njih zaista dar i ne očekuje se uzvratni poklon. Sem toga, oni izbegavaju sol i drže se blizu obale u svojim ribarskim brodićima, tako da je to što su tražili da budu iskrcani na pučini bilo jednako čudno kao traženje prevoza. Ali šta je u tome toliko kobno?
„Svi Amajari u lukama su otišli, čak i oni kojima su brodogradilišta ili kudeljare dugovali novac, ali to nikome nije bilo čudno jedno dva ili tri dana.“ Vino nije ovlažilo Semejli grlo dovoljno da joj izleči promuklost. Nadlanicom je obrisala suze sa obraza. „Ne dok nismo shvatili da se nijedan nije vratio. Upravnik je poslao ljude da obiđu amajarska sela, a oni su zatekli...“ Čvrsto sklopi oči. „Svi Amajari su bili mrtvi ili su umirali. Muškarci, žene" – glas je izdade – „deca.“
Žalopojke zaječaše kabinom, a Harina se iznenadi kada shvati da se taj oštar zvuk čuje i s njenih usana. Vest dovoljno tužna da i sidro zajeca? Ovo bi trebalo da i nebesa natera da ridaju. Nije ni čudo što je gospa od jedara promukla. Koliko li je sati, koliko li je dana provela plačući otkad je saznala za tu nesreću?
„Kako?“, zatraži da čuje Pelana kada jadikovanje zamre. Rastrojenog izraza lica, nagnula se napred u svojoj stolici. Prinela je mirisnu kutiju, kao da taj miris nekako može da odagna vonj tih vesti. „Neka bolest? Govori, ženo!“
„Otrov, gospo od talasa“, odgovori Semejla. Trudila se da se pribere, ali i dalje je ronila suze niz lice. „Isto je svuda gde sam bila. Deci su dali otrov od kojeg su upala u dubok san, da se više ne probude. Izgleda da toga nije bilo dovoljno za sve, pa su mnogi odrasli popili otrove sa sporijim delovanjem. Neki su poživeli dovoljno dugo da ispričaju zašto se to dogodilo. Velika šaka na Tremalkingu se istopila. Brdo na kojem se nalazila sada je navodno duboka udolina. Izgleda da Amajari imaju proročanstva koja se tiču Šake, i kada je bila uništena, poverovali su da to označava kraj vremena, ono što oni nazivaju kraj varke. Verovali su da je došlo vreme da napuste... ovu varku" – ogorčeno se zasmeja na tu reč – „koju nazivamo svet.“
„Zar niko nije spasen?" upita Zaida. „Baš niko?“ I njeni obrazi orosili su se suzama, ali Harina nije mogla da je krivi zbog toga. I njeni su bili mokri.
„Niko, gospo od brodovlja.“
Zaida ustade i bez obzira na suze, zračila je zapovednički, a glas joj je bio staložen. „Najbrži brodovi moraju da se pošalju na svako ostrvo. Čak i na ostrvlje Aile Somere. Neki način mora da se nađe. Kada se so prvi put nakon Slamanja smirila, Amajari su nas zamolili za zaštitu od razbojnika i pljačkaša – i mi smo još dužni da ih štitimo. Ako možemo da nađemo makar šačicu preživelih, i dalje im to dugujemo.“
