Kada se vrata zatvoriše za njom, Elaida se zasmeja. „Kao polaznice, bile smo prijateljice za šaputanje na jastuku“, reče ustajuči, „i čini mi se da bi ona htela da obnovi taj odnos. Možda je i pustim. Možda če na jastucima otkriti više nego što joj se do sada omaklo. Što nije ništa, istini za volju.“ Prišla je najbližem prozoru i zagledala se ka mestu gde će se njena bajkovita palata uzdići tako da bude viša i od Kule. Vremenom. Ako sestre pristanu da ih ubedi da opet rade na njoj. Jaka kiša koja je počela preko noći padala je i dalje, pa se činilo malo verovatnim da ona može videti temelje dvorca, sve što je za sada završeno. „Ako hoćeš, posluži se vinom.“
Tarna se iz petnih žila nape da joj lice ostane bezizražajno. Prijateljice za šaputanje na jastuku uobičajena su pojava među polaznicama i Prihvaćenima, ali devojačke stvari trebalo bi ostaviti za sobom skupa s devojaštvom. Naravno, ne gledaju baš sve sestre na to tako. Galina se veoma iznenadila kada ju je Tama odbila nakon što je dobila šal. Njoj su lično muškarci daleko privlačniji od žena. Naravno, većina njih se debelo plaši Aes Sedai, naročito kada saznaju da je iz Crvenog ađaha, ali tokom godina naletela je na nekolicinu koji se ne boje.
„To mi deluje čudno, majko“, kaza spuštajući kožne korice na stočić sa strane, na kojem je bio kitnjasti zlatni poslužavnik s kristalnim ibrikom za vino i peharima. „Izgleda kao da je prestravljena od tebe.“ Napunivši pehar, onjuši vino pre nego što ga srknu. Čuvanja izgleda da rade. Za sada. Elaida je naposletku pristala da se bar to tkanje podeli s drugima. „Skoro kao da je svesna da ti znaš kako je ona uhoda.“
„Naravno da me se boji.“ Elaidin glas beše pun zajedljivosti, ali onda se okameni. „Hoću da se boji. Nameravam da je sameljem. Dok kucne čas da naredim da je išibaju, ima sama da se veže za okvir. Tarna, da je ona svesna da ja znam, bežala bi glavom bez obira umesto što mi dolazi na noge.“ I dalje zureći u kišu, Elaida srknu vino. „Imaš li ikakvih vesti o ostalima?“
„Ne, majko. Ako bih mogla da obavestim Predstavnice zašto one moraju da se drže na oku...“
„Ne!“, prasnu Elaida i munjevito se okrenu da je pogleda u lice. Njena haljina bila je toliko prekrivena zamršenim crvenim vezom da se siva svila ispod skoro nije ni videla. Tarna je predložila da bi kad bi se manje razmetala svojim nekadašnjim ađahom – sročila je to nežnije, ali to je mislila – možda pomoglo da se ađasi opet ujedine, ali Elaida je toliko pobesnela da je od tada ćutala o tome. „Šta ako neke Predstavnice sarađuju s njima? To me ne bi iznenadilo. Oni besmisleni pregovori kod mosta nastavljaju se, uprkos mojim naređenjima. Ne, to me uopšte ne bi iznenadilo!“
Tarna nakloni glavu preko pehara, prihvatajući ono što ne može da se promeni. Elaida je odbijala da uvidi kako je vrlo malo verovatno da će ađasi na njenu zapovest uhoditi sopstvene sestre, a da ne znaju zašto, kad već nisu poslušali njeno naređenje da prekinu pregovore. Ali kada bi to rekla, samo bi opet došlo do dreke.
Elaida je ošinu pogledom kao da hoće da se uveri kako se ona neće raspravljati. Ta žena je delovala tvrđe nego ikada. I krhkije. „Šteta što pobuna u Tarabonu nije uspela“, naposletku kaza. „Pretpostavljam da se s tim u vezi ništa ne može uraditi.“ Ali to je često pominjala, u neobičnim trenucima, sve otkad su stigle vesti da Seanšani vraćaju vlast nad tom zemljom. Nije se toliko pomirila s tim koliko se pretvarala. „Hoću da čujem neke dobre vesti, Tarna. Ima li ikakvih glasova o pečatima na zatvoru Mračnoga? Moramo se postarati da se više nijedan ne slomi.“ Kao da Tarna to ne zna.
„Ađasi ništa nisu izvestili, majko, a mislim da tako nešto ne bi zadržali za sebe.“ Požele da te reči nije izgovorila čim joj sleteše sa usana.
Elaida zagunđa. Ađasi su joj prenosili samo mrvice od onoga što su im njihove oči i uši otkrivale, a ona je to ogorčeno mrzela. Njene oči i uši sabrane su u Andoru. „Kako napreduje posao u lukama?“
