Naspram nje, za stolom u Odaji uvelih cvetova, i Egeanin se mrštila na svoje surse, držeći po jednu u obe ruke, kao da su stvarno štapovi. Ninaeva je svoje ugnezdila u dlan onako kako im je Rendra pokazala, ali do sada je uspela da podigne do usta samo jedan komadić mesa i nekoliko parčića narezane paprike; oči su joj bile tako odlučne da nije treptala. Na stolu je bilo mnoštvo belih zdelica punih narezanog i iseckanog mesa i povrća, a ponešto je bilo i u tamnim i svetlim umacima. Elejni se činilo da neće dovršiti obed ovog dana. Zahvalno se osmehnula gostioničarki kose boje meda, kada joj se nagla preko ramena i ispravila držanje sursi.
„Vaša zemlja je u ratu s Arad Domanom“, skoro ljutito kaza Egeanin. „Zašto poslužujete jela svojih neprijatelja?“
Rendra sleže ramenima i napući usta ispod vela; danas je bila odevena u najbleđe moguće crveno, a kroz tanke pletenice beše joj propleteno mnoštvo perlica is.te boje, koje su zveckale kad bi pomerila glavu. „To je sada u modi. Započelo je pre četiri dana u Bašti srebrnog lahora, i sad skoro svaka mušterija traži domansku hranu. Mislim da bismo, kad već ne možemo da osvojimo Domance, mogli bar da osvojimo njihovu kuhinju. Šta mislite, da li u Bandar Ebanu jedu jagnjetinu s medom i ušećerenim jabukama? Da? Za četiri dana verovatno će jesti nesto drugo. Jela sada rzo izlaze iz mode; ako neko podbuni narod zbog toga...“ Ponovo sleže ramenima.
„Mislite li da će biti novih nereda?“, upita Elejna. „Izazvanih hranom koja se služi po gostionicama?“
„Ulice su pune napetosti“, reče Rendra i raširi ruke glumeći očajanje. „Ko bi znao šta sve može ponovo zapaliti narod? Sva ona jučerašnja buka potekla je od glasina da je Marakru prihvatio Ponovorođenog Zmaja, ili možda pao u šake Zmaju zakletih ili pobunjenika nema veze kako ali da li se rulja okreće protiv Marakruanaca? Ne. Vršljaju ulicama, napadaju ljude u nosiljkama, i na kraju zapale Veliku dvoranu Saveta. Možda će, kad stignu vesti da je vojska dobila neku bitku ili izgubila svetina ustati protiv onih koji poslužuju domansku hranu. Ili će možda spaljivati stovarišta na dokovima Kalpene. Ko to zna?“
„Nema tu zakona“, promrmlja Egeanin i čvrsto steže surse između prstiju desne šake. Lice joj je bilo kao da drži bodeže koje će zabosti u činije. Jedan komadić mesa ispade s Ninaevinih sursi tik ispred njenih usana; gunđajući, podigla ga je s krila i obrisala svilu maramicom.
„Ah, zakon“, nasmeja se Rendra. „Sećam se zakona. Možda će ga jednog dana ponovo biti. Neki misle da će panarh Amatera vratiti gradsku stražu na dužnost, ali da sam ja na njenom mestu, posle onolike gužve na dan ustoličenja... Deca Svetla su pobila veliki broj bundžija. Možda je to znak da pobuna više neće biti, ali možda i da će biti, i to dvaput ili deset puta jačih. Čini mi se da bih i ja držala i stražu i Decu što bliže sebi. Ali da ne prekidam obed takvim pričama.“ Pregledala je sto, pa s odobravanjem klimnu, a perlice joj zazveckaše u kosi. Pošla je ka vratima, pa zastade i osmehnu se. „Domanska hrana se po poslednjoj modi jede sursama, a modu svakako treba ispratiti. Ali... ovde ste samo vi, zar ne? Ako ipak poželite kašike i viljuške, eto ih ispod salveta. Uživajte.“
Ninaeva i Egeanin su sačekale da gostioničarka zatvori vrata, pa se nasmešiše jedna drugoj i nedolično željno posegoše za poslužavnikom. Elejna je ipak prva stigla do kašike i viljuške; ostalima obed nikad nije ograničavan na nekoliko minuta, kao polaznicama između poslova i časova.
„Nije neukusno“, kaza Egeanin posle prvog zalogaja, „kad uspeš da ubaciš malo u usta.“ Ninaeva se nasmeja s njom.
Prošlo je sedam dana otkada su upoznale tamnokosu ženu oštrih plavih očiju i razvučenog naglaska, i obe su je zavolele. Bila im je osveženje posle Rendrinog blebetanja o kosi, odeći i tenu, i pogleda uličara koji kao da bi im presekli grkljan za bakrenjak. Ovo beše njena četvrta poseta od tog prvog susreta, a Elejna je uživala u svakoj. Divila se njenoj otvorenosti i nezavisnosti. Možda je ta žena bila samo sitan trgovac raznolikom robom, ali je mogla da se poredi i s Garetom Brinom po tome kako je govorila šta misli i kako se nikome nije klanjala.
Opet, Elejni ne beše milo što su posete toliko učestale, odnosno, što su ona i Ninaeva tako često u Dvoru tri šljive da ih Egeanin uvek pronađe. Ipak, od Amaterinog ustoličenja neredi skoro da nisu ni prestajali, i kretanje gradom je postalo bezmalo nemoguće uprkos njihovoj družini Domonovih snažnih mornara. Čak je i Ninaeva to priznala kada su bežale pod kišom kamenica velikih poput pesnice. Tom je tvrdio da i dalje traži kočiju i konje, ali nije bila sigurna u njegov trud. I njemu i Džuilinu beše nepodnošljivo drago što su ona i Ninaeva zaglavile u gostionici. Oni dolaze prebijeni i krvavi, a nama ne daju ni da se ubodemo u prst, ogorčeno je razmišljala. Zašto muškarci smatraju da treba više da brinu o ženama nego o sebi? Zašto smatraju da njihove povrede nisu toliko važne?
