Dugo ga je posmatrala, potpuno nesvesna svoje nagosti. Polako se propela na vrhove prstiju, zabacila ruke i glatko zaronila u jezerce. Kad joj se glava ukazala iznad površine, sjajna crna kosa joj nije bila mokra. Za tren, to mu beše čudno. Tada je stigla do njega da li je plivala, ili se samo stvorila tu? i splela ruke i noge oko njega. Voda je bila hladna, a njena koža vrela.
„Ne možeš mi pobeći“, promrmljala je. Te mračne oči izgledale su neizmerno dublje od jezera. „Priuštiću ti uživanje koje nećeš zaboraviti ni u snu ni na javi.“
Ni u...? Sve se zamutilo i raznelo. Čvršće ga je stegla, i zamućenje nestade. Sve je bilo kao pre. Jedna strana jezerceta zarasla je u trsku; na drugom kraju kožolisti i borovi rasli su uz samu vodu.
„Znam te“, polako je rekao. Činilo mu se da mora da je tako, zašto bi joj inače ovo dopuštao? „Ali ne... ovo nije u redu.“ Pokušao je da se oslobodi, međutim čim bi izvukao ruku, ona bi ga ponovo stegla.
„Mogla bih da te označim.“ Glas joj je zazvučao ratoborno. „Prvo ona mekušna a sada... Koliko žena uopšte imaš na umu?“ Najednom, njeni sitni beli zubi mu zaroniše u vrat.
Zaurlao je i odgurnuo je, hvatajući se za grlo. Probila mu je kožu; krvario je.
„Dakle, ovako se zabavljaš dok ja razmišljam kuda si nestala?“, prezrivo upita muški glas. „Zašto bih se ja držao ičega ako ovako ugrožavaš naše zamisli?“
Žena se smesta stvorila na obali, odevena u belo. Oko uskog struka nosila je široke srebrne trake, a u ponoćno crnoj kosi srebrne zvezdice i polumesece. Iza nje se naziralo brdašce i čestar jasenova. Nije se sećao jasenova. Gledala je u izmaglicu. Gustu, sivu izmaglicu veličine čoveka. Sve je ovo nekako bilo... pogrešno.
„Ugrožavam“, naruga se ona. „Plašiš se ugroženosti podjednako kao i Mogedijen, zar ne? Ti bi da gmižeš kao i ona, kao Pauk. Da te nisam izvukla iz rupe, i dalje bi se skrivao, čekajući da ti neko baci mrvice.“
„Ako ne možeš da suzdržiš svoju... glad“, progovori magla muškim glasom, „zašto bih se uopšte vezivao s tobom? Ako moram da snosim opasnost, želim veću dobit od upravljanja marionetom.“
„Na šta misliš?“, preteći ga je upitala.
Magla je zatreperila; Rand je nekako prepoznao oklevanje, osećaj da je previše rečeno. U tom trenu, magla nestade. Žena ga pogleda, i dalje do grla u vodi; nervozno je skupila usta i nestala.
Trgao se iza sna, pa se umiri gleđajući u tamu. San. Ali da li je bio običan, ili nekakav drugačiji? Izvuče ruku ispod ćebeta i dodirnu vrat. Osetio je beleg od zuba i tanak trag krvi. Kakav god da je san bio, ona je bila u njemu. Lanfear. Nije on nju sanjao. Ni onog drugog, muškarca. Hladan osmeh izvi mu usne. Posvuda zamke. Zamke za neobazriva stopala. Sad moram da pazim kuda koračam. Toliko zamki. Svi ih postavljaju.
Tiho se nasmeja, pa se okrenu ne bi li ponovo zaspao ali se sledio i zadržao dah. Nije bio sam u prostoriji. Lanfear.
Grozničavo je posegao za Istinskim izvorom. Za tren mu se učinilo da će ga sam strah pobediti. Potom je zaplovio kroz ledeni spokoj Praznine, a kroz telo mu poteče podivljala reka Moći. Skočio je na noge i ošinuo njome. Sve svetiljke se upališe.
Avijenda je sedela kraj vrata, skrštenih nogu, otvorenih usta i iskolačenih zelenih očiju, gledajući čas ka svetiljkama, čas ka nevidljivim lancima koji su je čitavu obavili. Ni glavu nije mogla da pomeri; očekivao je nekog uspravnog, i tkanje je sezalo dobrano iznad nje. Smesta je otpustio niti Vazduha.
Užurbano se pridigla, umalo ispustivši maramu. „Ja... ne verujem da ću se ikad privići...“ Pokazala je svetiljke. „...od muškarca.
„Nije ti prvi put da vidiš kako koristim Moć.“ Gnev je curio preko površi Praznine oko njega. Ušunjala mu se u sobu usred noći. Prestravila ga skoro na smrt. Sreća njena što je nije ozledio, ili slučajno usmrtio. „Bolje se privikni. Ja sam Onaj Koji Dolazi sa Zorom, priznavala ti to ili ne.“
„To nije deo...“
„Zašto si ovde?“, upitao je ledenim glasom.
„Mudre te na smenu nadgledaju spolja. Nameravaju da nastave sa posmatranjem u...“ Umukla je, crveneći u licu.
„U čemu?“ Samo je piljila u njega, dok joj je lice postajalo sve crvenije. „Avijenda, uče...?“ Šetači kroz snove. Zašto mu to do sada nije palo na pamet? „U mojim snovima“, ljutito reče. „Koliko mi već dugo zaviruju u glavu?“
Ona izdahnu, teško i dugo. „Nije trebalo da ti kažem. Ako Bair sazna – Seana je rekla da je noćas previše opasno. Ne razumem: ne mogu da uđem u san dok mi neka od njih ne pomogne. Sve što znam jeste da je večeras nešto opasno. Zato stražare pred vratima ovog krova. Zabrinute su.“
„Nisi mi odgovorila na pitanje.“
„Ne znam zašto sam ovde“, promuca ona. „Ako ti zatreba zaštita...“ Pogledala je kamu za pojasom i dodirnula dršku. Narukvica od slonovače kao da joj je smetala; savila je ruku pod pazuh. „Ne bih mogla da te odbranim ovako malim nožem, a Bair kaže da će napraviti mešinu od moje kože ako više ikad dodirnem koplje a da me niko nije napao. Ne znam zašto se uopšte odričem sna da bih te štitila. Zbog tebe sam sve do pre sat vremena čistila prostirke. Na mesečini!“
