On pogleda Randa pravo u oči. „Hiljadu puta gore.“ Glas mu je bio jednako tih. „Neću da učestvujem u ubistvu. A ako ti hoćeš, ja ću ti se suprotstaviti.“ Tišina je trajala dok su nepomične plavosive oči susretale nepomične zlatne.
Naizmenično ih odmerivši, Min se nakašlja. „Vas dvojica vunoglavaca! Rande, dobro znaš da nikada nećeš izdati takvo naređenje, niti ćeš pustiti ikoga da to učini. Perine, znaš da neće. Prestanite da se ponašate kao par pevaca na bunjištu!"
Sulin se zakikota, a Perin požele da upita Min koliko je sigurna u to, mada, ovde to nije mogao da izgovori. Rand prođe prstima kroz kosu, a onda odmahnu glavom kao u raspravi s nekim ko nije prisutan. S nekakvim glasom kakav čuju luđaci.
„Uvek je teško, zar ne?“, posle nekog vremena, s tužnim izrazom lica, progovori Rand. „Gorka je istina da ne znam šta bi bilo gore. Nemam dobrog izbora, same su se za to postarale.“ Lice mu je izgledalo snuždeno, ali miris mu je ključao od gneva. „Žive ili mrtve, one su mi vodenični kamen o vratu, a u oba slučaja mogu da mi ga polome."
Perin je pratio njegov pogled kada se okrenuo ka Aes Sedai zarobljenicama. Sve su ustale i stale zajedno, mada su i tako uspevale da održe rastojanje između umirenih i ostatka. Mudre oko njih odsečno su izdavale naređenja, ako je suditi po njihovim pokretima i ukočenim licima sestara. Možda će Mudre umeti bolje da ih paze nego Rand. Kad bi samo mogao da bude siguran.
„Vidiš li nešto, Min?“, upita Rand.
Perin se trže i upozoravajuće pogleda prema Sulin i Nanderi, ali Min se meko nasmeja. Naslonjena na Randovo koleno, zaista je izgledala kao Min koju poznaje, prvi put otkad ju je pronašao kraj Kladenaca. „Perine, one znaju za mene. Mudre, Device, možda svi oni. I nije ih briga.“ Ona je imala Talenat koji je skrivala, kao što je on skrivao vukove. Ponekad je videla slike i aure oko ljudi, a ponekad je znala i šta oni znače. „Ne možeš da zamisliš kako je to bilo, Perine. Bilo mi je dvanaest godina kada je to počelo i nisam umela da se skrivam. Svi su mislili da samo izmišljam. Dok nisam rekla kako će se čovek iz susedne ulice oženiti ženom s kojom sam ga srela, mada je on već bio oženjen. Kada je pobegao s njom, njegova prva žena povela je rulju na kuću moje tetke, tvrdeći da sam ja kriva za sve, da sam upotrebila Jednu moć na njenom mužu ili sam njima dvoma dala nekakav napitak.“ Min odmahnu glavom. „Nije bila sasvim jasna. Jednostavno, morala je nekoga da okrivi. Čak su nagoveštavali da sam Prijatelj Mraka. Malo pre toga, neki od Belih plaštova muvali su se po gradu, pokušavajući da uskomešaju ljude.
U svakom slučaju, tetka Rana me je ubedila da kažem kako sam ih čula kad su razgovarali, a tetka Miren je obećala da će me naprašiti za širenje priča, a tetka Džan je pripretila kako će mi dati nešto za smirenje. Nisu, naravno – znale su istinu – ali da nisu bile tako opuštene u vezi s tim, objašnjavajući da sam samo dete, mogla sam da budem povređena, ili čak i ubijena. Većina ljudi ne voli kada neko zna nešto iz njihove budućnosti; većina ni sama ne želi to da zna, osim ako je to nešto dobro, naravno. Čak ni moje tetke nisu htele. Ali za Aijele ja sam neka vrsta počasne Mudre.“
„Neki mogu da urade što drugi ne mogu", reče Nandera, kao da je to dovoljno objašnjenje.
Min se ponovo nasmeja i posegnu da joj dodirne koleno. „Hvala ti.“ Čučnuvši, podiže pogled ka Randu. Sada, kada se ponovo smejala, izgledala je kao da zrači. To je ostalo i kada se uozbiljila. Bila je ozbiljna ali nezadovoljna. „Što se tiče tvoga pitanja, ništa korisno. Taim ima krv u prošlosti i krv u budućnosti, ali to si i sam mogao da pogodiš. On je opasan čovek. Čini mi se da počinju da privlače slike kao Aes Sedai.“ Pogled postrance, ka Dašivi i ostalim Aša’manima, pokazao je na koga je mislila. Većina ljudi imala je povremeno slike oko sebe, ali Min je rekla da je oko Aes Sedai i Zaštitnika lo stalna pojava. „Teškoća je što ništa nije izoštreno. Mislim da je to zato što drže Moć. Barem je sa Aes Sedai tako, a još je gore kad stvarno usmeravaju. Kiruna i društvo imaju svašta oko sebe, ali stoje tako blizu jedna drugoj da je to sve... pa... uglavnom se sve vreme prožima. A još je bezobličnije kod zarobljenica."
„Mani zarobljenice", reče joj Rand, „one će to i ostati."
„Ali, Rande, osećam da tu postoji nešto važno; kad bih samo mogla da f;a pronađem. Moraš da znaš."
„Ako ne znaš sve, osloni se na ono što znaš", Rand je s podsmehom navodio reči. „Izgleda da nikada ne znam sve. Većinu vremena znam jedva dovoljno. Ali nema mi druge nego da nastavim, zar ne?“ To uopšte nije bilo pitanje.
Loijal mu priđe penušeći od živahnosti i pored očite iscrpljenosti. „Rande, kažu da su spremni da idu, ali ti si mi obećao da ćemo porazgovarati dok je još sveže.“ Iznenada, uši počeše da mu se trzaju od posramljenosti, a njegov zvonak glas postade tužan. „Izvini. Znam da nećeš uživati u tome. Ali moram da znam. Za knjigu. Za Doba."
