— Ne, neću te ostaviti — odgovorila je Margarita i obratila se Wolandu: — molim da nas opet vratite u pod rum u ulicu na Arbatu, i da svjetiljka gori, i da sve bude kako je bilo.
Tada se majstor nasmijao i, obuhvativši MargarUnu glavu, rekao: — Ah, ne slušajte jadnu ženu, messire! U tom podru mu već odavno živi drugi čovjek, i uopće nikada se ne de šava da sve bude kao prije. — On je stavio obraz uz glavu svoje prijateljice, zagrlio Margaritu i počeo mrmljati: — Jadna… jadna…
— Ne dešava se, kažete? — rekao je Woland. — To je istina. Ali mi ćemo pokušati. — I on je pozvao: — Azazello!
Istog časa je sa stropa na pod pao zbunjeni građanin blizak pomračenju uma, u donjem rublju, ali s kovčegom u ruci i s kapom na glavi. Od straha taj je čovjek drhturio i koljena su mu klecala.
— Mogarič? — upitao je Azazello čovjeka koji je pao s neba.
— Alojzij Mogarič — odgovorio je taj, drhtureći.
— Pročitavši članak Latunskoga o romanu ovog čovje ka, vi ste napisali tužbu protiv njega, s izjavom da on skri va ilegalnu literaturu? — upitao je Azazello.
Novopridošli građanin je pomodno i zalio se pokajničkim suzama.
— Htjeli ste se preseliti u njegov stan? — što je mogao srdačnije zaunjkao je Azazello.
U sobi se začulo siktanje razjarene mačke, i Margarita je urliknuvši — Vidjet ćeš što je vještica, vidjet ćeš ti! — zarila nokte u lice Alojzija Mogariča.
Nastala je zbrka.
— Što to radiš? — paćenički je povikao majstor — Mar— got, ne sramoti se!
— Protestiram, to nije sramota — urlao je mačak.
Margaritu je odvukao Korovjov.
— Dogradio sam kupaonicu… — cvokoćući zubima vikao je okrvavljeni Mogarič i u strahu počeo brbljati neke besmislice — samo krečenje… galica…
— Upravo dobro što ste dogradili kupaonicu — s odo bravanjem je rekao Azazello — on mora uzimati kupke. — I viknuo: — Van!
Tada se Mogarič okrenuo naglavce i izletio iz Wolandove spavaonice kroz otvoreni prozor. Majstor je izbuljio oči, šapćući: — Ipak, to je očito mnogo čišći posao nego onaj o ko jemu je pričao Ivan! — potpuno potresen, osvrtao se, i ko načno rekao mačku: — Oprostite, to si ti… to ste vi… — On se zapleo ne znajući kako da se obrati mačku. — Vi ste onaj mačak koji je ulazio u tramvaj?
— Da, ja sam — potvrdio je polaskani mačak i dodao: — Ugodno je čuti kako se ljubazno odnosite prema mačku.
Obično mačcima, ne znam zbog čega, govore «ti», iako se nijedan mačak nikada ni s kim nije pobratio.
— Čini mi se da niste obični mačak… — neodlučno je odgovorio majstor. — U bolnici će ipak primijetiti da me nema — dodao je plašljivo Wolandu.
— Ništa oni neće primijetiti! — umirio ga je Korovjov i nekakvi papiri i knjige našli su se u njegovim rukama: — Je li to povijest vaše bolesti?
— Da…
Korovjov je bacio povijest bolesti u kamin.
— Ne postoji li dokument, ne postoji ni čovjek — zado voljno je govorio Korovjov — a to je knjiga stanara vašeg graditelja?
— Daa…
— Tko je upisan u nju? Alojzij Mogarič? — Korovjov je puhnuo na stranicu knjige stanara. — Jedan! Nema ga, i molim, nije ga ni bilo. A ako se vaš graditelj začudi, recitemu da je Alojzija sanjao. Mogarič? Kakav Mogarič?
Nikakva Mogariča nije bilo! — Tada se uvezana knjiga stanara isparila iz Korovjovljevih ruku. — I eto, ona je već u graditeljevom stolu. — Dobro ste rekli — govorio je majstor, zadivljen preciznošću Korovjovljeva rada — ako ne postoji dokument, ne postoji ni čovjek. Ni ja ne postojim, nemam dokumenta.
— Ispričavam se — povikao je Korovjov — upravo je to halucinacija, eto vašeg dokumenta — i Korovjov je pružio majstoru dokument. Zatim je prevrnuo očima i slatko prošaptao Margariti: — A evo i vašega vlasništva, Margarito Nikolajevna — i Korovjov je uručio Margariti bilježnicu s nagorjelim rubovima, sasušenu ružu, fotografiju i, poseb no pažljivo, štednu knjižicu: — deset tisuća, kako ste izvo ljeli položiti, Margarito Nikolajevna. Nama tuđe nije po trebno.
— Meni bi se prije šape sasušile nego da dirnem tuđe — napuhnuvši se rekao je mačak i plesao po kovčegu da bi u nj ugurao sve primjerke zlosretnog romana.
— I vaši dokumenti također — nastavio je Korovjov pružajući Margariti dokumente, a zatim je, obraćajući se Wolandu, s poštovanjem raportirao: — Gotovo, messire!
— Ne, nije gotovo — odgovorio je Woland, odmaknuvši se od globusa — kamo zapovijedate, moja draga donna, da uputimo vašu pratnju? Meni osobno ona nije potrebna.
Tada je kroz otvorena vrata dojurila Nataša, gola kakva je bila, pljesnula je rukama i povikala Margariti: — Budite sretni, Margarito Nikolajevna! — Kimnula je majstoru i opet se obratila Margariti: — Znala sam kamo ste odlazili.
— Kućne pomoćnice sve znaju — primijetio je mačak, značajno podigavši šapu — griješimo kad mislimo da su sli jepe.
— Što želiš, Natašo? — upitala je Margarita. — Vrati se u vilu.
