— Dušo, Margarito Nikolajevna — molećivo je progo vorila Nataša i spustila se na koljena — zamolite ih — po gledala je Wolanda — da me ostave među vješticama. Neću natrag u vilu! Neću se udati ni za inženjera ni za tehničara!Meni su gospodin Jacques jučer na balu ponudili brak. — Nataša je otvorila šaku i pokazala nekakve zlatnike.
Margarita je upitno pogledala Wolanda. Taj je kim— nuo. Tada se Nataša bacila Margariti oko vrata, zvonko je poljubila i, pobjednički viknuvši, odletjela kroz prozor.
Na Natašinu mjestu pokazao se Nikolaj Ivanovič.
Zadobio je svoj prijašnji ljudski lik, ali je bio silno smrknut pa čak i razdražen.
— Evo, koga ću sa zadovoljstvom otpustiti — rekao je Woland gledajući s odvratnošću Nikolaja Ivanoviča — s ve likim zadovoljstvom, toliko je ovdje suvišan.
— Molim da mi se izda potvrda — progovorio je Niko laj Ivanovič veoma tvrdoglavo divlje se osvrćući — gdje sam proveo prošlu noć.
— U koju svrhu? — grubo je upitao mačak.
— U svrhu predočenja miliciji i supruzi — čvrsto je re kao Nikolaj Ivanovič.
— Mi obično ne izdajemo potvrde — odgovorio je ma čak i namrštio se — ali ćemo za vas, neka bude, učiniti iz nimku, I nije još Nikolaj Ivanovič ni došao k sebi, kad je već naga Hella sjedila kraj pisaćeg stroja, a mačak joj je diktirao.
— Ovime se potvrđuje da je donosilac, Nikolaj Ivano vič, proveo spomenutu noć na balu kod sotone, dovučen na nj u svojstvu prijevoznog sredstva… stavi, Hella, za gradu! A u zagradu napiši «nerast». Potpis — Behemot.
— A datum? — propištao je Nikolaj Ivanovič.
— Datume ne stavljamo, s datumom potvrda neće va žiti — javio se mačak, dohvativši papir. Zatim je odnekuda uzeo pečat, po svim pravilima je huknuo u njega, utisnuo na papir riječ «plaćeno» i uručio ga Nikolaju Ivanoviču.
Poslije toga je Nikolaj Ivanovič netragom nestao, a na nje govu se mjestu pojavio novi neočekivani čovjek.
— Tko je to? — s gađenjem je upitao Woland, zaklanja jući se rukom od svjetlosti svijeća.
Varenuha je spustio glavu, uzdahnuo i tiho rekao: — Otpustite me natrag, ne mogu biti vampir. Ja i Hel la skoro smo tada Rimskog dotjerali do smrti. Ja nisam krvožedan. Otpustite me! — Kakva je to tlapnja? — upitao je mršteći se Woland.
— Kakav Rimski? Kakva je to glupost?
— Ne uznemirujte se, messire — odazvao se Azazello i obratio se Varenuhi: — Ne treba se prostački ponašati preko telefona. Ne treba lagati preko telefona. Jasno?
Nećete li se više tim baviti?
Od radosti se sve pomiješalo u Varenuhinoj glavi, njegovo je lice zasjalo, i on je, ne znajući što govori, promrmljao: — Istinitim bo… to jest, hoću reći… vaše ve… od mah poslije ručka… — Varenuha je stiskao ruke na grudi i s molbom gledao Azazella.
— Dobro. Kući! — rekao je mačak i Varenuha se ras— plinuo.
— Sada me svi ostavite nasamo s njima — naredio je Woland pokazujući majstora i Margaritu.
Wolandova zapovijed odmah je izvršena. Poslije šutnje Woland se obratio majstoru: — Znači, u arbatski podrum? A tko će pisati? A mašta, nadahnuće?
— Više nemam nikakve mašte, a ni nadahnuća — od govorio je majstor — ništa me ne zanima osim nje — opet je položio ruku na Margaritinu glavu — slomili su me, teš ko mi je pri duši, hoću u podrum.
— A vaš roman, Pilat?
— Mrzim taj roman — odgovorio je majstor. — Suviše sam mnogo propatio zbog njega.
— Molim te — žalosno je zamolila Margarita — ne go vori tako. Zašto me mučiš? Pa znaš da sam sav svoj život uložila u taj tvoj rad. — Margarita je još dodala, okrenuv— ši se k \Volandu: — Ne slušajte ga, messire, suviše je iz mučen.
— Ali nešto se mora opisivati? — govorio je Woland. — Ako ste iscrpili tog prokuratora, počnite pisati, recimo, o Alojziju.
Majstor se nasmiješio.
— To Lapšonikova neće tiskati, a, osim toga, to nije zanimljivo.
— Od čega ćete živjeti? Bit ćete siromašni. — Drage volje, drage volje — odgovorio je majstor, pri vukao je Margaritu, obujmio je oko ramena i dodao: — Urazumit će se ona, otići od mene…
— Ne mislim — rekao je kroz zube Woland i nastavio: — Dakle, čovjek koji je napisao povijest Poncija Pilata, od lazi u podrum, s nakanom da se smjesti kraj svjetiljke i živi bijedno?
Margarita se odmakla od majstora, i progovorila vrlo gorljivo: — Učinila sam sve što sam mogla, i šapnula sam mu najzamamnije stvari. Ali je on odbio.
— Znam što ste mu šaptali — suprotstavio se Woland — ali to nije najzamamnije. Reći ću vam — nasmiješivši se, obratio se k majstoru — vaš će vam roman još donijeti iz nenađenja.
— To je vrlo žalosno — odgovorio je majstor.
— Ne, ne, to nije žalosno — rekao je Woland — ništa strašno. No, Margarito Nikolajevna, sve je učinjeno. Želite li još štogod od mene?
— Što govorite, o, što govorite, messire!…
— Onda uzmite ovo od mene za uspomenu — rekao je Woland i izvadio ispod jastuka malu zlatnu potkovu s di jamantima.
— Ne, ne, ne, zbog čega?
— Želite li se sa mnom svađati? — nasmiješivši se, upi tao je Woland.
