— Oprostite — poslije stanke progovorio je Berlioz, gledajući stranca koji je mljeo gluposti — u kakvoj je vezi s tim suncokretovo ulje… i Anuška?
— Evo u kakvoj je vezi suncokretovo ulje — odjednom je progovorio Bezdomni očito odlučivši da nezvanom subesjedniku objavi rat. — Niste li vi, građanine, bili nedavno u lječilištu za umobolne?
— Ivane! — tiho je uskliknuo Mihail Aleksandrovič.
Ali se stranac nije nimalo uvrijedio i preveselo se na smijao.
— Bio sam, bio sam, i ne jedanput! — uzviknuo je smi jući se, ali nije s pjesnika skidao nenasmijano oko. — Gdje ja sve nisam bio! Samo mi je žao što nisam našao vremena da upitam profesora što je to shizofrenija. Ali vi ćete to od njega sami doznati, Ivane Nikolajeviču!
— Odakle znate kako se ja zovem?
— Smilujte se, Ivane Nikolajeviču, ali tko ne zna za vas? — Stranac je izvukao iz džepa jučerašnji broj «Književ nih novina» i Ivan Nikolajevič ugledao je na prvoj strani svoju sliku a ispod nje svoje vlastite pjesme. Ali dokaz sla ve i popularnosti koji ga je još jučer tako radovao sada ga nije nimalo veselio.
— Ispričavam se — rekao je i njegovo se lice smrklo — možete li pričekati časak? Htio bih svome drugu reći ne koliko riječi.
— O, samo izvolite! — uzviknuo je neznanac. — Tu, pod lipama, tako je lijepo, a ja se, osim toga, nikamo ne žurim.
— Znaš što, Miša — šaptao je pjesnik, odvukavši Berlio— za u stranu — on nije nikakav turist, nego špijun. To je ru ski emigrant koji se prebacio k nama. Zatraži od njega do kumente, inače će otići…
— Misliš? — uznemireno je šapnuo Berlioz i pomislio: «A možda on ima pravo!» — Vjeruj ti meni — zapištao mu je pjesnik u uho — on se prenavlja da je lud, da bi nešto ispitao. Čuješ li kako go vori ruski — dok je pjesnik govorio, kradom je gledao i pa zio da stranac ne bi utekao — idemo, zadržimo ga, inače će otići…
Pjesnik je povukao Berlioza za ruku prema klupi.
Neznanac nije sjedio nego je stajao kraj nje, držeći u rukama nekakvu knjižicu u tamnosivom uvezu, nabijeni omot iz dobrog papira i posjetnicu.
— Oprostite mi što sam se u žaru našeg spora zabora vio predstaviti. Evo moje posjetnice, putnice i poziva dadođem u Moskvu radi konzultacije — ozbiljno je progovorio stranac, pronicavo gledajući obojicu književnika.
Ovi su se zbunili. «Vraže, čuo je sve…» — pomislio je Berlioz i uljudnom gestom pokazao da predočenje dokumenata nije potrebno. Dok ih je stranac pružao uredniku, pjesniku je uspjelo razabrati na posjetnici riječ «profesor», tiskanu latinicom, i prvo slovo prezimena — dvostruko «V» — «W».
— Drago mi je — istovremeno je zbunjeno mrmljao urednik, i stranac je stavio dokumente u džep.
Odnosi su na taj način bili uspostavljeni i sva su trojica ponovo sjela na klupu.
— Vi ste pozvani k nama u svojstvu konzultanta, pro fesore? — upitao je Berlioz.
— Da, kao konzultant.
— Vi ste Nijemac? — raspitao se Bezdomni.
— Ja?.. — upitao je profesor i odjednom se zamislio.
— Da, molim, Nijemac… — rekao je.
— Govorite izvrsno ruski — primijetio je Bezdomni.
— O, ja sam uopće poliglot i znam mnogo jezika — od govorio je profesor.
— A kakva je vaša struka? — raspitao se Berlioz.
— Ja sam specijalist za crnu magiju.
«Evo ti ga!…» — kucnulo je u glavi Mihaila Aleksan— droviča.
— I… vas su k nama pozvali zbog te specijalnosti? — upitao je i štucnuo.
— Da, zbog nje su me pozvali — potvrdio je profesor i objasnio: — U državnoj biblioteci pronađeni su izvorni ru kopisi crnorisca Herberta Aurilakijskog, iz desetog stolje ća. Od mene se traži da ih pročitam. Ja sam na svijetu je dini specijalist za to.
— Aa! Vi ste historičar? — s velikim olakšanjem i po štovanjem upitao je Berlioz.
— Ja sam historičar — potvrdio je učenjak i dodao bez veze: — Danas navečer dogodit će se zanimljiva historija na Patrijaršijskim ribnjacima!
I opet su se do krajnosti začudili i urednik i pjesnik, a profesor je pozvao obojicu da mu se približe, i kad su se oni k njemu primakli, prošaptao — Znajte da je Isus postojao.
— Vidite li, profesore — s usiljenim smiješkom oda zvao se Berlioz — mi poštujemo vaše veliko znanje, ali smo u tom pitanju na drugom stajalištu.
— Nisu potrebna nikakva stajališta! — odgovorio je čudni profesor — on je jednostavno postojao, i to je sve.
— Ali potreban je nekakav dokaz… — počeo je Ber lioz.
— Nikakvi dokazi nisu potrebni — odgovorio je profe sor i progovorio tiho, njegova je stranog naglaska nestalo: — Sve je jednostavno: u bijelom plastu…
U bijelom plastu s purpurnom podstavom, hodom konjanika, u rano jutro četrnaestog dana proljetnog mjeseca nišana, u natkritu kolonadu između dva krila dvorca Heroda Velikog, ušao je prokurator Judeje Poncije Pilat.
