«Otrova, otrova mi dajte!» I ponovo je začuo glas: — Istina je, najprije, da tebe boli glava i boli te tako jako da malodušno razmišljaš o smrti. Ti ne samo da nemaš snage govoriti sa mnom, tebi je čak teško gledati me.
I sada nehotice ja postajem tvoj krvnik, što me ogorčuje.
Ti čak ne možeš misliti ni o čemu, i samo maštaš o tome kako ti prilazi tvoj pas, očito jedino živo biće kojemu si privržen. Ali će tvoje muke sada prestati, glavobolja proći.
Povjerenik se zabuljio u uhapšenika i nije napisao riječ do kraja.
Pilat je podigao patničke oči prema uhapšeniku i vidio da sunce stoji već dosta visoko nad hipodromom, da se jedan tračak prikrao u kolonadu i puže k izgaženim Je— šuinim sandalama te da se Ješua uklanja suncu.
Tada se prokurator podigao iz naslonjača, rukama stisnuo glavu i na njegovu se žućkastom, izbrijanom licu pojavio užas. Ali ga je voljom odmah svladao i ponovo se spustio u naslonjač.
Uhapšenik je u to vrijeme nastavio svoj govor, ali povjerenik više nije zapisivao nego je, ispruživši vrat kao guska, nastojao da ne propusti nijedne riječi.
— Eto, s glavoboljom je svršeno — govorio je uhapše— nik dobrohotno gledajući Pilata — i ja se tome vrlo vese lim. Savjetovao bih ti, hegemone, da napustiš na neko vri jeme dvorac i prošećeš negdje u okolici, makar u vrtovi ma na Eleonskoj gori. Bit će oluje, — uhapšenik se okre nuo i žmirnuo prema suncu — kasnije, navečer. Šetnja bi ti uvelike koristila, a ja bih te sa zadovoljstvom pratio.
Pale su mi na pamet kojekakve nove misli koje bi se tebi, pretpostavljam, mogle učiniti zanimljivima i ja bih sprem no tebi sve njih priopćio, to više što ostavljaš dojam vrlo umna čovjeka.
Povjerenik je na smrt problijedio i ispustio svitak na pod.
— Nevolja je u tome — nastavio je uznik kojega nitko nije zaustavljao — što si ti suviše zatvoren i što si potpuno izgubio vjeru u ljude. Ne valja, priznaj, pokloniti svu svoju odanost psu. Tvoj je život bijedan, hegemone — i tada je uhapšenik dopustio sebi smiješak.
Povjerenik je sada mislio samo na to da li da vjeruje svojim ušima ili da ne vjeruje. Morao je vjerovati. Tada je pokušao da zamisli u kakvu će se ćudljivom obliku izlitignjev razjarenog prokuratora zbog te nečuvene uhapšeni— kove drskosti. Povjerenik to nije mogao zamisliti iako je dobro poznavao prokuratora.
Tada se začuo razdrti, promukli prokuratov glas koji je rekao latinski: — Odvežite mu ruke.
Jedan od legionara iz pratnje kucnuo je kopljem, predao ga drugome, prišao uhapšeniku i skinuo s njega konopce. Povjerenik je podigao svitak, odlučio da za sada ništa ne zapisuje i da se ničemu ne čudi.
— Priznaj — tiho je grčki upitao Pilat — jesi li veliki li ječnik?
— Ne, prokuratore, ja nisam liječnik — odgovorio je uhapšenik, tarući s užitkom zgnječeni i natekli potamnjeli ručni zglob.
Pilat je oštro i mrko svrdlao očima uhapšenika; te oči više nisu bile mutne, u njima su se pojavile svima poznate varnice.
— Nisam te još pitao — rekao je Pilat — znaš li možda i latinski jezik?
— Da, znam — odgovorio je uhapšenik.
Boja je nadrla u žućkaste obraze Pilatove i on je upitao latinski: — Kako si znao da sam htio dozvati psa?
— To je vrlo jednostavno — odgovorio je uhapšenik la tinski. — Prelazio si rukom po zraku — uhapšenik je pono vio Pilatovu gestu — kao da hoćeš pogladiti psa, a usna ma…
— Da — rekao je Pilat.
Šutjeli su, a zatim je Pilat upitao grčki: — Znači, ti si liječnik?
— Ne, ne — živo je odgovorio uhapšenik — vjeruj mi, ni sam liječnik.
— No, dobro. Ako želiš to zadržati u tajnosti, zadrži. To se predmeta izravno ne tiče. Ti, dakle, tvrdiš da nisi pozi vao da se sruši… ili zapali ili nekim drugim načinom uništi hram?
— Ja, hegemone, nikoga nisam pozivao na slične po stupke, ponavljam. Zar nalikujem na slaboumnika? — O, ne, ti ne nalikuješ na slaboumnika — tiho je od govorio prokurator i nasmiješio se nekakvim strašnim osmijehom — onda se zakuni da nije tako bilo.
— Čime želiš da se zakunem? — vrlo je živahno upitao odriješeni.
— Pa makar svojim životom — odgovorio je prokura tor — baš je pravo vrijeme da se njime kuneš, jer visi o niti, znaj to!
— Zar misliš da si ga ti objesio o nit, hegemone? — upi tao je uhapšenik. — Ako je tako, vrlo se varaš.
Pilat je zadrhtao i promrsio kroz zube: — Ja mogu prerezati tu nit.
— I u tome se varaš — ozareno se smiješeći a rukom se štiteći od sunca, suprotstavio se uhapšenik. — Priznaj da prerezati nit može samo onaj tko ju je objesio.
— Tako, tako — nasmiješivši se rekao je Pilat — sada ne sumnjam u to da su praznički besposličari hodali za tvo jim petama u Jeršalajimu. Ne znam tko je objesio tvoj je zik, ali je on dobro obješen. Uostalom, reci, je li istina da si se u Jeršalajimu pojavio jašući na magarcu, kroz Šuška vrata, da te je pratila gomila bagre koja ti je dovikivala po zdrave kao nekakvom proroku? — prokurator je tada po kazao na svitak pergamenta.
Uhapšenik je u nedoumici pogledao prokuratora.
