Ponovorođeni Zmaj полностью

„Većina povređenih vukova vratila se u šumu“, reče Moiraina, trljajući leđa i istežući se, „a one koje sam pronašla Izlečila sam.“ Perin je oštro pogleda, no ona kao da je to rekla tek uzgred. „Možda su došli iz nekih svojih razloga, ali bez njih bismo bili mrtvi.“ Perin se nelagodno promeškolji i spusti pogled.

Aes Sedai poseže ka modrici na Mininom obrazu, ali ova se izmače i reče: „Nisam zaista povređena, a ti si umorna. Imala sam gore modrice kad sam padala s kreveta.“

Moiraina se nasmeši i spusti ruku. Lan je uhvati za mišicu; ona se zaljulja. „Vrlo dobro. A šta je s tobom, Rande? Jesi li se ti povredio? Čak i ogrebotina od Mirdraalovog sečiva je smrtonosna, a neka troločka sečiva podjednako su loša.“

Perin tek sad nešto opazi. „Rande, kaput ti je mokar.“

Rand ispod kaputa izvuče desnicu. Šaka mu beše krvava. „Nije Mirdraal“, odsutno reče, zagledavši se u šaku. „Čak ni Trolok. Rana koju sam zadobio u Falmeu ponovo je prokrvarila.“

Moiraina ciknu i otrže se od Lana. Skoro da je pala na kolena pored Randa. Zagrnuvši mu kaput, stade da posmatra ranu. Perin nije mogao da je vidi od njene glave, ali miris krvi postade jači. Moiraina pomeri šake i Rand se bolno namršti. „Krv Ponovorođenog Zmaja na stenama Šajol Gula izbaviće čovečanstvo od Senke. Zar Zmajska proročanstva ne kažu tako?“

„Ko ti je to rekao?“ – oštro upita Moiraina.

„Ako bi mogla sada da me odvedeš do Šajol Gula“, omamljeno reče Rand, „Kapijom ili Putnim kamenom, mogli bismo sve to da okončamo. Ne bi više bilo umiranja. Ne bi više bilo snova. Ničeg više.“

„Da je tako jednostavno“, sumorno odgovori Moiraina, „učinila bih to, ovako ili onako. Ali ne može se sve u Karetonskom ciklusu doslovce shvatiti. Za svaku stvar jasno rečenu, ima ih po deset koje bi mogle imati stotinu različitih značenja. Ne misli da znaš išta o onome što mora biti, čak i ako ti je neko ispričao čitava Proročanstva.“ Zastala je kao da prikuplja snagu, čvršće stegla angreal, a slobodna ruka kliznu joj ka Randovom boku, kao da nije krvav. „Spremi se.“

Rand iznenada razrogači oči i sede, ispravivši se, zadahtavši i stresavši se. Perinu se činilo da je njegovo vlastito Lečenje trajalo čitavu večnost, ali Rand se već posle nekoliko trenutaka ponovo naslonio na drvo.

„Učinila sam... koliko mogu“, slabašno reče Moiraina. „Koliko mogu. Moraš biti oprezan. Može ponovo da prokrvari ako...“ Glas joj je postajao sve tiši i ona klonu.

Rand je prihvati da ne padne, ali Lan se u trenu stvori kraj nje i podiže je. Dok je to činio, licem mu pređe izraz za koji Perin pomisli da je nešto najbliže nežnosti što će kod njega ikada videti.

„Iscrpljena“, reče Zaštitnik. „Pobrinula se za sve ostale, ali nema nikog da se poštara za njen umor. Smestiću je u krevet.“

„Tu je Rand“, polako kaza Min, ali Zaštitnik odmahnu glavom.

„Nije da mislim kako ne bi pokušao, čobanine“, reče, „ali toliko malo znaš da bi je pre ubio, no pomogao.“

„Tako je“, ogorčeno odgovori Rand. „Meni ne treba verovati. Lijus Terin Rodoubica pobio je sve koji su mu bili bliski. Možda ću i ja to učiniti pre no što skončam.“

„Saberi se, čobanine“, oštro reče Lan. „Čitav svet zavisi od tebe. Seti se da si muško, i učini što se učiniti mora.“

Rand pogleda Zaštitnika i, za divno čudo, kao da sve njegove ogorčenosti nestade. „Boriću se što bolje mogu“, odvrati. „Jer nikog drugog nema. A to se mora učiniti, i dužnost je moja. Boriću se, ali ne mora da mi se sviđa ovo što sam postao.“ Sklopi oči, kao da pada u san. „Boriću se. Snovi...“

Lan ga na tren pogleda, a onda klimnu. Podigavši glavu, prešao je pogledom preko Moiraine ka Perinu i Min. „Smestite ga u krevet, a onda i vas dvoje ugrabite malo sna. Moramo da skujemo planove, a samo Svetlost zna šta će se sledeće zbiti.“

Perin nije očekivao da će spavati, ali stomak pun hladnog paprikaša – njegova odlučnost s korenjem trajala je samo dok nije osetio miris ostataka večere – i potpuni umor bacili su ga u krevet. Ako je nešto sanjao, nije se toga sećao. Probudio ga je Lan, koji ga je tresao za ramena. Zora što je dopirala kroz otvorena vrata pretvorila je Zaštitnika u senku s oreolom svetlosti.

„Nema Randa“, bilo je sve što je Lan rekao pre no što je otrčao, ali bilo je to više no dovoljno.

Perin zevajući ustade i brzo se obuče po jutarnjem mrazu. Napolju se samo videla šačica Šijenaraca. Odvlačili su konjima troločka tela u šumu. Većina njih kretala se kao da bi trebalo da su u bolesničkoj postelji. Telu je bilo potrebno vreme da povrati snagu nakon Lečenja.

Perinov stomak zagunđa, a nos mu onjuši povetarac u nadi da je neko već počeo da kuva. Bio je spreman da jede čak i ono repasto korenje, ako treba i sirovo. Osećao se samo zaostali smrad pobijenih Mirdraala, miris mrtvih Troloka i ljudi, živih i mrtvih, konja i drveća. I mrtvih vukova.