Ponovorođeni Zmaj полностью

Činilo se da je Moirainina koliba, visoko na suprotnoj strani udoline, središte svih aktivnosti. Min ujuri u nju, a trenutak kasnije izađe Masema, pa zatim i Uno. Jednooki čovek otrča među drveće, prema strmoj litici iza kolibe, dok su ostali Šijenarci šepali niz padinu.

Perin pođe prema kolibi. Dok je prelazio plitak potok, srete se s Masemom. Šijenarac beše pomodreo u licu, ožiljak na obrazu jasno mu se video, a oči su mu upale još više no obično. Nasred potoka iznenada diže glavu i uhvati Perina za rukav.

„Iz njegovog si sela“, promuklo kaza Masema. „Mora da znaš. Zašto nas je gospodar Zmaj napustio? Kakav smo to greh počinili?“

„Greh? O čemu to pričaš? Ma iz kog razloga da je Rand otišao, nikakve veze to nema ni sa čim što ste vi uradili, ili niste uradili.“ Masema se, izgleda, nije time zadovoljio. I dalje je držao Perina za rukav, gledajući ga pravo u lice, kao da su tu ispisani odgovori. Ledena voda zađe Perinu u levu čizmu. „Masema“, oprezno kaza, „Šta god da je gospodar Zmaj učinio, bilo je to u skladu s njegovim namerama. Gospodar Zmaj ne bi nas napustio.“ Ili možda i bi? Da sam ja na njegovom mestu, šta bih ja učinio?

Masema polako klimnu. „Da. Da, sada shvatam. Otišao je sam da bi raširio vest o svom dolasku. I mi to moramo činiti. Da.“ Zašepa preko potoka, mrmljajući sebi u bradu.

Šljapkajući kako je išao, Perin se pope do Moirainine kolibe i zakuca. Nije bilo odgovora. Na trenutak je oklevao, a potom uđe.

Prva soba, gde je Lan spavao, bila je gola i jednostavna kao Perinova koliba. Uz jedan zid napravljen prost ležaj, na zidu nekoliko klinova za kačenje stvari i jedna jedina polica. Malo svetlosti dopiralo je kroz otvorena vrata. Jedino drugo osvetljenje pružale su grube svetiljke na polici, načinjene od iveraka uljastog masnodrveta zabijenih u pukotine kamenova. Sa njih su se dizali tanki pramenovi dima od kojih se pod krovom stvarao magloviti sloj. Perin nabra nos na taj miris.

Niski krov bio je tek nešto malo viši od njegove glave. Loijal ga je dodirivao glavom čak i sedeći na jednom kraju Lanovog kreveta, skupljenih nogu da bi zauzimao što manje mesta. Ogijerove ćubaste uši nelagodno su se trzale. Min je prekrštenih nogu sedela na zemljanom podu pored vrata koja su vodila u Moiraininu sobu, dok je Aes Sedai zamišljeno šetala tamo-ovamo. Mora da su joj misli bile crne. Imala je samo tri koraka u oba pravca, ali revnosno ih je koristila. Brzina kojom se kretala govorila je da je spokoj na njenom licu samo maska.

„Mislim da Masema počinje da ludi“, reče Perin.

Min šmrknu. „Kako to kod njega možeš da proceniš?“

Moiraina se okrete ka njemu i stisnu usne. Glas joj beše tih. Suviše tih. „Je li Masema najvažnije što ovog jutra imaš na umu, Perine Ajbara?“

„Ne. Voleo bih da znam kada je Rand otišao, i zašto. Da li ga je iko video kako odlazi? Zna li iko kuda se zaputio?“ Natera se da je odlučno pogleda u oči. Nije bilo lako. Nadnosio se nad njom, ali ona je bila Aes Sedai. „Je li ovo tvoje zamešateljstvo, Moiraina? Jesi li ga zauzdavala sve dok nije postao toliko nestrpljiv da bi bilo kuda otišao i bilo šta učinio, samo da više ne trupka u mestu?“ Loijal ukoči uši i mahnu krupnom šakom da ga upozori.

Moiraina je nakrivljene glave posmatrala Perina. Trudio se iz petnih žila da ne skrene pogled. „Ovo nije do mene“, odgovori mu. „Otišao je u toku noći. Kada, kako i zašto, tek treba da saznam.“

Loijal tiho uzdahnu od olakšanja. Tiho za Ogijera. Zvučalo je kao da je suknula para s gvožđa koje se kali. „Nikad ne gnevi Aes Sedai“, reče šapatom očigledno namenjenim samo sebi samom, ali su ga svi čuli. „Bolje je zagrliti sunce no razbesneti Aes Sedai. “

Min se ispruži dovoljno da Perinu doda presavijeno parče papira. „Loijal ga je posetio pošto smo ga sinoć smestili u krevet, i Rand ga je zamolio za pero, papir i mastilo.“

Ogijer trznu ušima zabrinuto se mršteći sve dok mu duge obrve ne padoše niz obraze. „Nisam znao šta namerava. Nisam.“

„Znamo“, reče mu Min. „Niko te ni za šta ne optužuje, Loijale.“ Moiraina se namrgodi na papir, ali nije pokušavala da spreči Perina da čita. Rukopis je bio Randov.

To je bilo sve, bez potpisa. Nije bilo potrebe da se Perin pita ko je taj za koga Rand misli da ga lovi. Za Randa, za sve njih, mogao je biti samo jedan. Ba’alzamon.