Od crvenog prugastog šatora u kojem se nalazio bio je razdražen koliko i zbog mape, a isto je važilo i za nameštaj - pozlaćene stolice koje se sklapaju da bi se lakše prenosile i sto s mozaikom na površini koji se ne sklapa, podno ogledalo i umivaonik, pa čak i mesingom okovane škrinje poredane u jedan red duž spoljnog zida. Napolju jedva da je sunce granulo, tako da je svih dvanaest svetiljki bilo upaljeno, a njihova ogledala su svetlucala. U gorionicima koji su se borili protiv noćne studeni još je bilo nekoliko ugaraka. Čak je naredio da se dve Failine svilene tapiserije, na kojima su izatkane ptice i cveće, donesu i obese o krovne pritke. Pustio je Lemgvina da mu potkreše bradu i obrije obraze i vrat; oprao se i obukao čistu odeću. Naredio je da se šator podigne kao da će se Faila svakog časa vratiti s jahanja. I to samo da bi svi u njemu videli nekakvog krvavog lorda i da bi se osećali sigurno i samouvereno. A sve ga je to podsećalo da Faila nije na jahanju. Strgnu jednu rukavicu, pa tutnu ruku u džep kaputa i prevuče prste duž vrpce od sirove kože koju je tu strpao. Sada su na njoj trideset dva čvora. Nije mu bio potreban podsetnik na to, ali ponekad je po celu noč ležao budan u ležaju u kojem nije Faila, brojeći te čvorove. Nekako su se pretvorili u njegovu vezu s njom. U svakom slučaju, bolje da je budan nego da pati od košmara.
„Ako ne sedneš, bićeš preumoran da bi jahao do So Habora, čak i uz Niejldovu pomoć“, kaza mu Berelajn, kao da joj je malčice smešan. „Iscrpela sam se samo gledajući te.“
Nekako mu pođe za rukom da je ne prostreli pogledom. U tamnoplavoj jahaćoj haljini, sa širokom zlatnom ogrlicom poprskanom granatima i pripijenom uz vrat i uzanom krunom Majena sa zlatnim jastrebom u letu nad njenim veđama, Prva od Majena sedela je preko svog grimiznog plašta na jednoj od rasklopljivih stolica sa šakama skupljenim preko crvenih rukavica u krilu. Izgledala je staloženo kao Aes Sedai, a mirisala je... strpljivo. Nikako nije razumeo zašto je prestala da miriše kao debelo jagnje upleteno u trnjine, ali skoro da joj je na tome bio zahvalan. Dobro je imati nekoga s kime može da priča o nestaloj Faili. Slušala ga je i odisala mirisom saosećanja.
„Hoću da budem ovde ako... kada Gaul i Device dovedu zarobljenike." Namrštio se koliko zbog odlaganja toliko zbog toga što mu je izletelo. Zvučalo je kao da sumnja da će se to desiti. Pre ili posle, poći će im za rukom da zarobe neke Šaidoe, ali to izgleda nije tako lako. Hvatati zarobljenike ništa ne vredi ako ti zarobljenici ne mogu da se odvedu sa mesta gde su uhvaćeni, a Šaidoi su nemarni samo u poređenju s drugim Aijelima. I Sulin je bila strpljiva dok mu je to objašnjavala, ali već mu postaje teško da bude strpljiv. „Zašto li se Arganda zadržao?“, procedi.
Kao da je prizvan, Geldanac se napokon pojavi. Arganda uđe u šator, lica kamenog a očiju upalih. Izgledao je kao da je spavao malo koliko i Perin. Taj niski čovek imao je na sebi srebrnasti oklopni prsnik, ali ne i kalpak. Tog jutra se nije obrijao, pa mu je brada bila pokrivena prosedim čekinjama. U jednoj oklopnoj rukavici držao je pozamašnu kožnu kesu, koja zvecnu kada ju je spustio na sto pored dve što su se tu već nalazile. „Iz kraljičine škrinje“, reče pun jeda. U poslednjih desetak dana malo toga je kazao a da nije bilo puno jeda. „Dovoljno da se pokrije naš deo, a i više od toga. Morao sam da razvalim bravu i da postavim trojicu da čuvaju škrinju. Pošto je brava razvaljena, to je i za najbolje od njih veliko iskušenje."
„Dobro, dobro“, odgovori mu Perin, pokušavajući da ne zvuči previše nestrpljivo. Nije mu bilo stalo hoće li Arganda postaviti stotinu ljudi da čuvaju škrinju njegove kraljice. Njegova kesa je najmanja od te tri, a on je pokupio sve do jednog zlatnog i srebrnog novčića do kog je mogao da dođe kako bi je napunio. Ogrnuvši se plaštom, pokupi te tri kese i prođe pored Argande u sivo jutro napolju.
Na njegovo gađenje, logor je poprimio nekako trajan izgled, mada to nije bilo namerno, a on tu ništa nije mogao da učini. Mnogi Dvorečani sada spavaju pod šatorima, doduše od svetlosmeđeg zakrpljenog platna a ne u šatorima s crvenim prugama kakav je njegov, ali ipak su dovoljno veliki da se u njih smeste po osmorica ili desetorica, s kopljima nakupljenim sa svih strana i sličnim oružjem koje se sastoji od dugih držalja i oštrih glava naslaganih na ulazima, dok su ostali svoja privremena skloništa od žbunja pretvorili u stamene nastambe od isprepletenog granja zimzelenog drveća. Za šatore i kolibe u najboljem slučaju bi se moglo reći da obrazuju krivudave redove, nimalo nalik na prave linije Geldanaca i Majenaca, ali njihov deo logora svejedno je pomalo ličio na seoce, sa stazama i ulicama ugaženim kroz sneg sve do gole smrznute zemlje. Svaka logorska vatra bila je okružena prstenom od kamenja. Za njima su stajale družine ljudi ogrnutih u plaštove i s namaknutim kapuljačama kako bi se makar malo zaklonili od hladnoće i čekale doručak.
