Na suprotnoj strani čistine, malo uvučena među krošnje bila je gruba kućica koja je nekada pripadala jednom ćumurdžiji - sastojala se samo od jedne prostorije, a kroz procepe između klesanog kamenja od kojeg je bila napravljena rastao je korov svenuo od hladnoće. Po svemu sudeći, taj čovek ju je napustio pre dužeg vremena; neki delovi krova od rogozine opasno su ulegli, a čime god da su nekada uzani prozori bili zatvoreni, toga više nije bilo na njima, pa su ih zastrli tamnom ćebadi. Dva stražara stajala su ispred rasklimanih drvenih vrata. Na plastovima krupnih ljudi behu skerletni pastirski štapovi iza zlatnog razbuktalog sunca. Obgrlili su se i cupkali u mestu od hladnoće. Da je Valda neprijatelj, ni jedan ni drugi ne bi stigli da se late mača na vreme. Ispitivači više vole da rade na toplom.
Dok je prilazio, gledali su ga s kamenim izrazima na licima. Pozdravili su ga bezvoljno, bez obzira na to što je on gospodar kapetan zapovednik Dece - ali ništa mu to ne vredi kada ne nosi pastirski štap. Jedan kao da je zaustio da ga pita šta hoće, ali Valda je samo prošao pored njih i otvorio gruba vrata. Bar nisu pokušali da ga zaustave. Da jesu, ubio bi ih obojicu.
Kada je ušao, Asunava diže pogled s rasklimanog stola za kojim je čitao neku knjižicu. Jedna koščata šaka bila je sklopljena oko kositrenog pehara iz kojeg se dizala vrela para što je mirisala na začine. Stolica na kojoj je sedeo, jedini drugi komad nameštaja u sobi, takođe je izgledala klimavo, ali neko ju je ojačao kožnim trakama. Valda se jedva suzdržao a da se ne isceri podrugljivo. Visoki inkvizitor Ruke Svetlosti zahtevao je da bude pod pravim krovom, a ne pod šatorom - bez obzira na to što je rogozini krpljenje očajnički potrebno - i kuvano vino kada niko drugi već sedam dana nikakvo vino nije ni okusio. U kamenom ognjištu plamtela je vatrica i davala trunčicu toplote. Još pre Propasti doneta je zabrana paljenja vatri čak i za kuvanje, da dim ne bi odavao njihov položaj. Svejedno, mada je većina Dece prezirala Ispitivače, Asunavu su nekako čudno veoma poštovali, kao da ga njegova seda kosa i upalo mučeničko lice čine idealom svega što bi Deca Svetla trebalo da budu. Valda se iznenadio kada je prvi put čuo za to; nije bio siguran da li je Asunava toga svestan. U svakom slučaju, Ispitivača ima dovoljno da prave nevolje. Nije da on s time ne bi mogao da izađe na kraj; ali bolje da ih izbegava. Za sada.
„Skoro da je vreme“, reče zatvarajući vrata za sobom. „Jesi li spreman?"
Asunava nije ni mrdnuo da ustane ili dohvati beli plašt prebačen preko stola pored njega. Na tom plaštu nije bilo razgranatog sunca - samo skerletni pastirski štap. Umesto da se pomeri, sklopio je šake nad knjigom, skrivajući stranice. Valdi se učini da je knjiga Mantelarov
„Murandija je daleko odavde“, odgovori Valda, kao da nije prepoznao početak stare rasprave. I to rasprave za koju je Asunava često zaboravljao da ju je već izgubio. Ali šta Andorci traže u Murandiji? Ako je uopšte verovati tim izveštajima. Mnogi su samo putničke maštarije umotane u laži. Andor.
I sama pomisao na to ime mučila je Valdu. Morgaza je ili mrtva, ili sluškinja nekom Seanšaninu. Ti poštuju samo svoje titule. Svejedno, bila mrtva ili sluškinja, za njega je izgubljena - a još je gore to što su propale i njegove namere s Andorom. Galadedrid se od korisne poluge pretvorio u samo još jednog mladog zapovednika koji je postao previše omiljen kod običnih vojnika. Dobri zapovednici nikada nisu bili omiljeni. Ali Valda je praktičan čovek. Prošlost je prošlost. Namesto Andora došli su neki novi planovi.
„Nije tako daleko ako pođemo na istok, preko Altare, sine moj, preko severa Altare. Seanšani začelo nisu još odmakli daleko od Ebou Dara."
Valda uzdahnu i raširi ruke da se malčice ogreje na slabašnoj vatri. Proširili su se po Tarabonu i tu, u Amadiciji, kao kuga. Zašto li taj čovek misli da se Altara po nečemu razlikuje? „Zar zaboravljaš na veštice u Altari? I zar moram da te podsećam da i one imaju vojsku?" U te izveštaje o pokretima veštica duboko je verovao. Nije mogao a da ne digne glas: „Možda je ta takozvana andorska vojska za koju si čuo zapravo vojska tih veštica! Predale su Kaemlin Al’Toru, sećaš li se? A i Ilijan i pola istoka! Zar zaista veruješ da su veštice podeljene? Je li?“ Lagano duboko udahnu, pokušavajući da se smiri. Svaka nova priča s istoka bila je gora od prethodne. Dašak vetra dunu niz dimnjak i raznese žiške po sobi, a on ustuknu i opsova. Prokleta seljačka straćara! Čak je i dimnjak loše napravljen!
