Sećanje na svetlost полностью

Elejna na trenutak diže spis, možda da bi ostavila utisak, a onda se sagnu i kitnjasto potpisa na dnu.

„Gotovo je“, reče Moiraina kada Rand uze ugovor. „Gospodaru Zmaju, ovoga puta imaćeš mir.“

„Najpre moramo da preživimo”, odgovori joj on, s poštovanjem držeći ugovor. „Ostaviću vas da se pripremite za bitku. Pre nego što odem u Šajol Gul, moram da završim neke poslove, uključujući i Seanšane. Ali imam jednu molbu za vas. Potrebni smo jednom dragom prijatelju...“

Munje su besno pržile oblake. Lanu se znoj slivao niz vrat i kosa mu se ulepila ispod kalpaka iako je bila hladovina. Već godinama nije nosio kalpake; u vreme provedeno s Moirainom uglavnom je morao da bude neupadljiv, a kalpaci su sve samo ne neupadljivi.

„Koliko je... loše?“ Ander se mrštio, držeći se za bok i naslanjajući se uz jedan kamen.

Lan baci pogled na bitku. Nakot Senke opet se okuplja. Čudovišta skoro kao da se pretapaju jedna u druga, stvarajući jednu ogromnu mračnu silu razurlane smrdljive mržnje od koje kao da je i vazduh otežao - zadržavajući vrelinu i vlagu, kao kad trgovac skladišti lepe ćilime.

„Loše je“, odgovori Lan.

„Znao sam da će biti loše“, primeti Ander, ubrzano dišući dok mu je krv liptala kroz prste. „Nazar?“

„Poginuo“, odgovori Lan. Sedokosi čovek pao je u istoj čarki u kojoj je Ander umalo poginuo. Lan mu nije dovoljno brzo pohitao u pomoć. „Video sam ga kada je rasporio Troloka koji ga je ubijao.“

„Neka ga poslednji zagrljaj majke..." Ander se zgrči od bola. „Neka...“

„Neka ti poslednji zagrljaj majke pruži dobrodošlicu kući.“

„Lane, ne gledaj me tako“, prekori ga Ander. „Svi smo znali da će biti ovako kada smo.., kada smo ti se pridružili.“

„Zato sam pokušao da vas zaustavim.“

Ander se namršti. „Ja...“

„Mir, Andere“, kaza Lan ustajući. „To što sam želeo bilo je sebično. Došao sam da bih poginuo za Malkijer. Nemam nikakvog prava da tu čast uskratim drugima.“

„Lorde Mandragorane!" Princ Kajsel dojaha, a njegov nekada lepi oklop bio je krvav i ulubljen. Kandorski princ i dalje deluje premlado za tu bitku, ali pokazao se pribranim i staloženim kao da je neki sedokosi prekaljeni vojnik. „Opet obrazuju bojne redove.“

Lan pređe preko stenovitog tla do mesta gde je jedan konjušar držao Mandarba. Crni pastuv je na sapima imao posekotine od troločkog oružja. Hvala Svetlosti, bile su površne. Lan spusti ruku konju na vrat, a Mandarb frknu. Blizu njih, njegov barjaktar - jedan ćelavi čovek po imenu Džo il - diže Zlatnog ždrala, steg Malkijera. To mu je peti barjaktar od juče.

Lanove snage osvojile su Procep već u prvom jurišu, suzbijajući Nakot Senke pre nego što je stigao da se probije u dolinu. Bilo je to više nego što je Lan očekivao. Procep je dugo i uzano parče stenovitog tla koje se ugnezdilo između krševitih litica i vrhova.

Odbrana tog položaja ne traži nikakvu pamet. Stojiš, umireš i ubijaš - koliko god možeš.

Lan je zapovedao konjicom. To nisu najbolje jedinice za takvu bitku - konjica je najbolja kada može da se raširi i kada ima prostora za juriš - ali Tarvinov procep toliko je uzan da samo mali broj Troloka može da u isto vreme napada kroz njega. To je Lanu pružalo priliku. Makar Trolocima otežava da iskoriste svoju brojčanu nadmoć. Za svaki hvat koji osvoje - moraju da plate danak u krvi.

Troločke lešine prostirale su se kroz klanac skoro kao nekakvo dlakavo ćebe. Svaki put kad bi stvorenja pokušala da se probiju kroz klisuru, Lanovi ljudi odupirali su im se kopljima i halebardama, mačevima i strelama, ubijajući ih na hiljade i slažući ih tako da su njihovi srodnici morali da se veru preko mrcina. Ali nakon svakog takvog sukoba smanjivala se i Lanova vojska.

Svaki troločki napad primoravao je njegove ljude da se još malo povuku - prema ulazu u Procep. Sada su na manje od stotinu stopa od njega.

Lan je osećao kako mu iznurenost lomi kosti.

„Naše snage?“, upita Lan princa Kajsela.

„Možda je negde šest hiljada još u stanju da jaše, Dai Šane.“

Manje od polovine onih s kojima je juče krenuo u boj. „Reci im da uzjašu.“

Kajsel je delovao zgranuto. „Zar ćemo se povući?“

Lan se okrenu i pogleda mladića.

Kajsel preblede. Lanu su govorili da nema čoveka koga njegov pogled ne može da preseče. Moiraina je volela da u šali govori kako on može naterati kamenje da obori pogled i da je strpljiv kao hrast. Pa, on nije siguran u sebe baš toliko koliko ljudi misle, ali taj dečko bi trebalo da zna kako ne sme da postavlja pitanje hoće li se povući.

„Naravno“, odgovori Lan, „a onda ćemo napasti.“

„Napasti?“, upita Kajsel. „Pa mi se branimo!“

„Pregaziće nas“, reče mu Lan i pope se Mandarbu u sedlo. „Iznureni smo, iscrpljeni i skoro slomljeni. Ako ih sačekamo da nas ponovo napadnu, izginućemo bez reči.“

Lan ume da prepozna kada je kraj.

„Prenesi sledeća naređenja” reče Lan princu Kajselu. „Lagano ćemo se povući iz klanca. Naredi da se ostatak vojske okupi na ravnici, da svi budu u sedlima i spremni da napadnu Nakot Senke dok bude izlazio iz Procepa. Juriš će im naneti veliku štetu; neće znati šta ih je pogodilo.“