„Zar nas neće opkoliti i pregaziti ako izađemo iz klisure?" upita Kajsel.
„To je najbolje što možemo sa onim što imamo na raspolaganju.“
„A onda?“
„A onda će se s vremenom probiti, rasturiti našu vojsku na buljuke i pregaziti nas.“
Kajsel je neko vreme nemo sedeo u sedlu, a onda je samo klimnuo. Lan je opet bio zadivljen. Pretpostavio je da je taj mladić pošao s njim da bi stekao slavu u boju, da bi se borio rame uz rame sa Dai Sanom i preleteo preko neprijatelja. Ali ne. Kajsel je Krajišnik do srži. Nije došao slave radi. Došao je zato što je morao.
„Smesta izdaj naređenje. Ljudima će biti drago da se vrate u sedla." Previše njih bilo je primorano da se bori kao pešadija, zato što u uzanoj klisuri nije bilo prostora za manevrisanje.
Kajsel izdade naređenja, koja se proneše kroz Lanovu vojsku kao jesenji požar. Lan primeti kako Bulen pomaže Anderu da se popne u sedlo.
„Andere?“, pozva ga Lan poteravši Mandarba prema njemu. „Nisi u stanju da jašeš. Idi i pridruži se ranjenicima u zadnjem logoru.“
„Pa da tamo ležim i čekam da me Troloci zakolju nakon što završe s vama ovde?" Ander se malčice zanese u sedlu, a Bulen ga zabrinuto pogleda. Ander mu odmahnu i natera sebe da se uspravi. „Lane, već smo pomerili planinu. Hajde da gurnemo i ovo pero pa da završimo s tim.“
Lan nije mogao ništa da mu odgovori. Naredio je da se ljudi ispred njega u klancu povuku. Preostalo ljudstvo okupilo se oko njega, lagano se povlačeći prema ravnici.
Troloci su zavijali i urlali od uzbuđenja. Znaju da će s lakoćom pobediti, čim se oslobode klisure koja ih je sputavala.
Lan i njegova mala vojska izađoše iz uzanog Procepa, a oni koji su bili na nogama potrčaše prema svojim konjima, sapetim na ulazu u klanac.
Ovoga puta, Mirdraali nisu morali da teraju Troloke u juriš. Bat njihovih nogu po stenovitom tlu zvučao je kao potmula grmljavina.
Nekoliko stotina hvatova po izlasku iz Procepa, Lan zaustavi Mandarba i okrenu ga. Ander je s grdnom mukom doterao svog konja pored Lanovog, pa su im se pridružili i drugi jahači, koji su obrazovali duge redove konjice. Bulen dokasa Lanu s druge strane.
Bujica Nakota Senke prilazila je ulazu u Procep. Bila je to sila od hiljada i hiljada Troloka, koja će uskoro izbiti na brisani prostor - i pokušati da ih šatre.
Lanovi ratnici nemo su se poredali oko njega. Mnogi od njih bili su starci, poslednji izdanci svog propalog kraljevstva. Ta vojska kojoj je pošlo za rukom da zapuši uzanu klisuru sada je delovala sićušno na daleko većoj ravnici.
„Bulene“, zausti Lan.
„Da, lorde Mandragorane?“
„Tvrdiš da si me pre mnogo godina izneverio.“
„Da, moj lorde. To...“
„Svaki tvoj mogući neuspeh da izvršiš svoju dužnost sada je zaboravljen“, reče mu Lan, netremice gledajući napred. „Ponosim se time što sam ti dao tvoj hadori.“
Kajsel dojaha i klimnu Lanu. „Dai Šane, spremni smo.“
„Ovako je najbolje“, mršteći se reče Ander, i dalje pritiskajući ranu, jedva se zadržavajući da ne padne iz sedla.
„Onako je kako mora biti“, odgovori mu Lan. Nije se raspravljao. Ne baš.
„Ne“, odvrati Ander. „Reč je o nečemu što je više od toga, Lane. Malkijer je kao drvo kom su crvi pojeli korenje, tako da mu se grane lagano suše. Ja bih radije da sagorim u blesku.“
„Ja bih radije jurišao“, odlučno reče Bulen. „Radije bih sada pošao u juriš nego da dozvolim da nas pregaze. Hajde da poginemo napadajući, mačeva uprtih ka kući.“
Lan klimnu, pa se okrenu i diže mač visoko iznad glave. Nije krenuo da drži nikakav govor. Već ih je održao. Njegovi ljudi dobro znaju o čemu je sada reč. Još jedan juriš, dok im je još ostalo snage, značiće nešto. Manje Nakota Senke koji će pokuljati u civilizovane zemlje. Manje Troloka koji će ubijati one što ne mogu da se brane.
Cinilo se kao da je neprijatelj bezbrojan. Balava pomahnitala horda bez bojnog poretka ili ikakve discipline. Besno otelotvorenje razaranja. Bilo ih je na hiljade i hiljade. Pohrlili su kao iznenadna bujica, kuljajući iz klanca.
Lanova mala vojska bila je kao oblutak pred njima.
Ljudi nemo digoše mačeve, pozdravljajući ga poslednji put.
„Sada!“, zaurla Lan.
Ander je galopirao pored Lana, držeći se za jabuku svog sedla obema rukama. Nije ni pokušao da podigne neko oružje; da jeste, ispao bi iz sedla.
Ninaeva je bila predaleko da bi Lan mogao da je dobro oseti kroz vezu, ali snažna osećanja ponekad mogu da savladaju i veliku daljinu. Pokušao je da zrači samouverenošću, za slučaj da to stigne do nje. Pokušao je da zrači ponosom na svoje ljude - ljubavlju prema njoj. Iz sveg srca je želeo da to bude poslednje po čemu će ga ona pamtiti.
Kopita su dobovala po zemlji. Troloci su razdragano zavijali, shvativši da je njihov plen prestao da se povlači i pohrlio im pravo u ruke.
