Trčao je preko snegom pokrivene ravnice, nosa uzdignutog da bi bolje njušio vetar; lovio je miris, taj jedan dragoceni miris. Sneg koji je padao više mu se nije topio na zamrznutom krznu, ali hladnoća nije mogla da ga zadrži. Jastučići njegovih šapa bili su utrnuli, pa ipak, noge su. mu gorele, nastavljajući besno da rade, noseći ga, brže i brže, dok zemlja nije počela da mu se muti pred očima. Mora je naći.
Iznenada se veliki šareno-sivi vuk, načuljenih ušiju i sa ožiljcima iz brojnih borbi, spustio s neba kako bi zajedno s njim jurio za suncem. Još jedan veliki sivi vuk, ali ne tako velik kao on. Zubima bi rastrgao grla onima koji su je odveli. Čeljustima bi im smrvio kosti!
Tvoja ženka nije ovde, obrati mu se Skakač, ali ti si i previše ovde, a predugo van svog tela. Moraš se vratiti, Mladi Biče, ili ćeš umreti.
Moram da je nađem. Činilo se da čak i same njegove misli dahču. Nije mislio o sebi kao o Perinu Ajbari. Bio je Mladi Bik. Jednom je ovde bio pronašao sokoliću, i mogao je to ponovo. Mora je naći. Naspram te potrebe, smrt je bila ništa.
U blesku sivila drugi vuk ga udari u bok, i mada krupan, Mladi Bik je bio i umoran i svom snagom pade. Skočivši na noge dok se još kotrljao, zarežao je i bacio se na Skakačevo grlo. Ništa nije bilo hitnije od sokola.
Vuk sa ožiljcima polete u vazduh poput ptice, a Mladi Bik ostade da se batrga. Skakač je svetleo na snegu iza njega.
Slušaj me, štene! - Skakač je vatreno usmeravao misli ka njemu - tvoj um je uvrnut od straha! Ona nije ovde, a ti ćeš umreti ako budeš duže ostao; nađi je u budnom svetu. Samo je tamo možeš naći. Vrati se i nađi je!
Perin naglo otvori oči. Bio je umoran do kosti, a u stomaku je osećao rupu, ali je glad bila senka naspram praznine u grudima. I sam je bio praznina, i udaljen čak i od sebe samog, kao da je bio neko drugi, ko je posmatrao Perina Ajbaru kako pati. Iznad njega, krovno platno plavo-zlatnog prugastog šatora treperilo je na vetru. Unutrašnjost šatora bila je nejasna i u senkama, ali su se šatorska krila meko sjajila pod sunčevom svetlošću. A jučerašnjica nije bila noćna mora ništa više nego što je to bio Skakač. Svetlosti, pokušao je da ubije Skakača. U Vučjem snu smrt je bila... konačna. Vazduh bese topao, ali on se stresao. Ležao je na perjanom dušeku, u velikom krevetu, s kitnjasto izrezbarenim, pozlaćenim kosturom. Kroz miris uglja koji je goreo u mangalu namirisao je težak miris i ženu koja ga je nosila. Nikoga drugog nije bilo.
Ne dižući glavu s jastuka, on upita: „Jesu li je već pronašli, Berelajn?“ Imao je osećaj kako mu je glava preteška da je podigne.
Jedna od njenih poljskih stolica blago zaškripa dok je ustajala. Ranije je često dolazio ovamo, s Failom, da razgovara o planovima. Šator je bio dovoljno velik da primi celu porodicu, a Berelajnin bogati nameštaj, sav u toj zamršenoj rezbariji i pozlati, odgovarao bi i nekom dvorcu, mada je sve - stolovi i stolice i sam krevet - bilo spojeno kukama. Sve se moglo rasklopiti da se spakuje na tovarna kola, ali kuke nisu davale pravu stabilnost.
