Nameravao je da koristi te zastave s Masemom isto kao što je došao na jug, krijući se na otvorenom. Ako je Čovek bio dovoljno lud da pokušava da obnovi drevnu slavu Maneterena, niko nije gledao dalje niti tražio bilo koje druge razloge koji su ga vodili da maršira s malom vojskom; dokle god nije zastajao, bili su previše zadovoljni što vide da ludak ide nekud dalje da bi pokušali da ga zaustave. U zemlji je već bilo dovoljno nevolja i bez prizivanja novih. Neka se neko drugi bori i krvari i gubi ljude, koji će biti potrebni ako bude prolećne setve. Granice Maneterena su bile gotovo do mesta gde se danas nalazila Murandija, i s nešto sreće mogao bi biti u Andoru, gde je Randov stisak bio čvrst, pre nego što bude morao da odbaci masku. To se sada promenilo i on je znao cenu promene. Vrlo visoku cenu. Bio je spreman da je plati, samo što on neće biti onaj koji plaća. Mada će imati noćne more u vezi s tim.
Perin kroz vejavicu pronađe Danila pored jedne vatre, između konja. Ostali ljudi su se ispravili i dovoljno odmakli da mu naprave mesta. Ne znajući da li da iskažu svoje saosećanje, jedva da su pogledali u njega, a ako bi ga pogledali, odmah bi skretali poglede, krijući lica pod kapuljačama. „Znate li gde su Masemini ljudi?", pitao je, a onda je morao šakom da prikrije zevanje. Njegovo telo želelo je da spava, ali nije bilo vremena.
„Oko tri milje jugozapadno", kiselo odvrati Danil i nervozno čupnu svoj brk. Dakle, pileći mozgovi su ipak bili u pravu. „Kreću se u gomilama, kao patke u Vodenoj šumi na jesen, i veliki broj njih izgleda kao da bi odrali kožu sopstvenoj majci." Konjoliki Lem al’Dai s gađenjem pljunu kroz šupljinu među zubima koju je zadobio davno, u trvenju sa stražarima trgovca vunom. Lem je voleo da se bori pesnicama; delovao je željan kavge s nekim od Maseminih sledbenika.
„Uradili bi to ako bi Masema zatražio", tiho odgovori Perin. „Najbolje je da se postarate da svako to zapamti. Čuli ste kako su umrli Berelajnini ljudi?“ Danil na to oštro klimnu, a nekolicina poče da se premešta s noge na nogu dok su ljutito mrmljali ispod glasa. „Samo da znate. ]oš uvek nema nikakvog dokaza." Lem frknu, a ostali su gledali podjednako natmureno kao i Danil. Videli su tela koja su Masemini sledbenici ostavili za sobom.
Sneg je postajao gušći, krupne pahulje sipale su po njihovim ogrtačima. Konji su repove držali podvijene da bi se zaštitili od hladnoće. Za nekoliko sati će ponovo biti žestoka mećava, ako ne i ranije. Po takvom vremenu nije bilo zgodno napustiti toplotu vatre. Nije bilo zgodno biti u pokretu.
„Povedi sve s brda i krenite ka mestu gde je bila zaseda" naredi on. To je bila jedna od odluka koje je doneo dok se vraćao. Već je predugo odlagao, bez obzira na to ko ili šta je bilo tamo. Pobunjeni Aijeli su ionako imali preveliku prednost, i ako su se kretali u bilo kom pravcu osim juga ili istoka, neko bi dosad doneo vest. Sad oni očekuju da ih prati. „Jahaćemo dok ne budem imao bolju predstavu kuda da idemo, a onda će nas Grejdi ili Niejld odvesti tamo kroz prolaz. Pošalji ljude do Berelajn i Argande. Želim da Majenci i Geldanci takođe pođu. Postavi izviđače i stražu s boka i reci im da ne traže Aijele toliko žestoko da zaborave na druge koji bi možda želeli da nas ubiju. Ne želim ni u šta da uletim pre nego što znam da je tamo. I zamoli Mudre da ostanu blizu nas.“ Nije hteo da ostavi Argandi mogućnost da pokuša da ih ispituje, uprkos njegovim naređenjima. Ako su Mudre ubile neke Geldance u odbrani, čovek bi mogao da napadne u potpunosti na svoju ruku, bez obzira na zakletvu odanosti. Imao je osećaj da će mu biti potreban svaki čovek koji može da se bori. „Budite čvrsti koliko se usuđujete."
Danil je mirno slušao bujicu naređenja, ali mu se na poslednje reći usta iskriviše u mučnu grimasu. Verovatno bi isto toliko bio rad da bude čvrst sa Ženskim krugom kod kuće. „Kako zapovedaš, lorde Perine", reče kruto, dodirnuvši pesnicom čelo pre no se bacio u svoje visoko sedlo i počeo da izdaje naređenja.
Okružen ljudima koji su uzjahivali, Perin dohvati za rukav Kenlija Merina dok je mladić još uvek bio jednom nogom u uzengiji, i zatraži mu da osedla i dovede Koraka.
Kenli se lupi pesnicom po čelu, široko se osmehnuvši. „Kako naređuješ, lorde Perine. Idem odmah."
Perin je u mislima zaječao dok je Kenli žurio ka konjima, vukući za sobom svog smeđeg škopca. Mlado štene ne bi trebalo da pušta bradu ako će je čitavo vreme česati. A ionako je bila retka i raščupana.
Čekajući na svog konja, Perin se primače bliže plamenu. Faila mu je bila rekla kako mora da živi sa svim tim „lorde Perine!" i klanjanjem i glupostima, i većinu vremena je uspevao da ne obraća pažnju na to, ali danas je to bila još jedna kap žuči. Mogao je da oseti kako se jaz između njega i ostalih ljudi iz kraja sve više širi, i činilo mu se da jedino on želi da ga premosti. Gil ga je pronašao kako mrmlja za sebe dok je grejao ruke na plamenu.
