Zenica sveta полностью

„Zvučiš kao da nam zaista veruješ“, reče lagano. „Šta se desilo na skupu?“ Ninaeva se osvrnula ka dovratku pre no što je odgovorila; tamo se više ništa nije pomeralo. „Bilo je rasulo, ali nema potrebe da ona zna kako ne možemo da se pobrinemo za naše stvari bolje od toga. A ja verujem samo u jedno: vi ste svi u opasnosti sve dok ste s njom.“

„Nešto se dogodilo“, bio je uporan. „Zašto želiš da se vratimo ako misliš da postoji makar i najmanja mogućnost da smo u pravu? Zašto uopšte ti? Pre bi trebalo da su poslali gradonačelnika nego Mudrost.“

„Jesi odrastao.“ Nasmešila se i za trenutak njeno interesovanje nateralo ga je da se promeškolji, snebivajući se. „Sećam se da nisi ispitivao gde sam ja to odlučila da idem ili Šta da radim, gde god ili Šta god to bilo. I to samo pre nedelju dana.“

Pročistio je grlo i nastavio tvrdoglavo: „Zato što nema smisla. Zašto si zaista ovde?“

Ona pogleda ispod oka ka još uvek praznom dovratku, a onda ga uhvati za ruku. „Hajde da se prošetamo i da popričamo.“ Pustio ju je da ga vodi, a kada su bili dovoljno udaljeni od vrata da ih niko ne čuje, počela je: „Kao što rekoh, skup je bio pravo rasulo. Svi su se slagali da neko treba da pođe za vama, ali selo se podelilo. Jedni su hteli da budete spaseni, mada je bilo poprilične rasprave oko toga kako to da se uradi, s obzirom da ste bili sa... njom.“

Bilo mu je drago što se setila da pazi šta priča. „Ostali su verovali Tamu?“, upita.

„Ne baš, ali mislili su da ne bi trebalo da budete među strancima, pogotovu ne s nekim poput nje. U svakom slučaju, skoro svaki muškarac hteo je da bude među onima koji će poći. Tam, i Bran al’Ver, s terazijama položaja oko vrata, i Haral Luhan, sve dok ga Alsbet nije naterala da sedne. Čak i Cen Bjui. Svetlost me sačuvala od ljudi koji misle dlakama na grudima. Mada ne znam da li postoje neki drugi.“ Šmrknula je snažno i pogledala ga optužujuće. „Bilo kako bilo, mogla sam da vidim da će im biti potreban još jedan dan, možda i više, pre no što odluče bilo Šta, a nekako... nekako sam bila sigurna da ne smemo da čekamo toliko dugo. Zato sam sazvala Ženski krug i rekla im Šta mora da se uradi. Ne mogu da kažem da im se svidelo, ali shvatile su da je to ispravno. I zato sam ovde — zato što su muškarci oko Emondovog Polja tvrdoglavi praznoglavci. Verovatno se još uvek raspravljaju koga da pošalju, mada sam ostavila poruku da ću se ja pobrinuti za to.“

Ninaevina priča objasnila je njeno prisustvo, ali nije mu uopšte ulila poverenje. Bila je još uvek odlučna da ih vrati.

„Šta ti je rekla tamo?“, upita je. Moiraina je sigurno isprobala sve moguće načine da je ubedi, ali ako je propustila neki, on će pokušati.

„Ono što i ranije“, odgovorila je Ninaeva. „I želela je da zna više o vama momcima. Da vidi da li može da shvati zašto ste... privukli tu vrstu pažnje... rekla je.“ Zastala je, posmatrajući ga krajičkom oka. „Pokušala je da to prikrije, ali najviše ju je zanimalo da li je neko od vas rođen van Dve Reke.“

Njegovo lice se iznenada steglo kao đon. Uspeo je da se promuklo nasmeje. „Zaista joj padaju neke čudne stvari na pamet. Nadam se da si je uverila da smo svi rođeni u Emondovom Polju.“

„Naravno“, odgovorila je. Zastala je samo za treptaj oka pre no što je progovorila, tako kratko da ne bi ni primetio da nije pazio.

Pokušao je da se seti nečega što bi mogao da kaže, ali jezik mu je bio poput parčeta kože. Ona zna. Ona je Mudrost, napokon, a Mudrost bi trebalo da zna sve o svakome. Ako zna, onda to nije bio puki grozničavi san. Oh, Svetlosti, pomozi mi, oče!

„Da li si dobro?“, upita Ninaeva.

„On je rekao... Rekao je da ja... nisam njegov sin. Kada je bio u bunilu... od groznice. Rekao je da me je pronašao. Mislio sam da je to bilo samo...“ Grlo je počelo da ga peče i morao je da prekine.

„Oh, Rande.“ Zaustavila se i obuhvatila njegovo lice šakama. Morala je da se istegne kako bi to uradila. „Ljudi pričaju čudne stvari u groznici. Uvrnute stvari. Stvari koje nisu istinite i stvarne. Slušaj me. Tam al’Tor je pobegao tražeći pustolovine kada je bio dečko ne stariji od tebe. Jedva mogu da se setim kada se vratio u Emondovo Polje; zreo čovek sa riđokosom ženom strankinjom i malim detetom u pelenama. Sećam se kako je Kari al’Tor ljuljala to dete sa toliko ljubavi i zadovoljstva kao malo koja druga žena koju sam videla s novorođenčetom. Njeno dete, Rande. Ti. A sada se ispravi i prekini s ovim budalaštinama.“

„Naravno“, rekao je. Rođen sam van Dve Reke. „Naravno.“ Možda je Tom zaista sanjao grozničavi san, a možda je zaista pronašao dete posle bitke. „Zašto joj nisi to rekla?“

„To se ne tiče nijednog stranca.“

„Da li je i neko od ostalih rođen napolju?“, upita, i odmahnu glavom čim je izustio to pitanje. „Ne, nemoj da mi odgovoriš. I mene se to ne tiče.“ Ali bilo bi dobro da zna ako se Moiraina nešto posebno zanima za njega, više od onoga što ju je zanimalo kada su ostali bili u pitanju. Zar ne?