Zenica sveta полностью

„Moramo da krenemo rano“, reče Zaštitnik, nagnuvši se prema njima kako bi mogli da ga čuju kroz buku, „i moraćemo da se što više odmorimo.“

„Neki čovek je piljio u mene“, reče Met. „Čovek sa ožiljkom preko lica. Da ne misliš daje... jedan od prijatelja na koje si nas upozorio?“

„Ovako?“, reče Rand, povlačeći prst preko nosa do ugla usana. „Gledao je i u mene.“ Osvrnuo se po sobi. Ljudi su odlazili, a većina onih koji su ostali okupili su se oko Toma. „Sada ga nema.“

„Video sam ga“, reče Lan. „Gazda Fič kaže da je on doušnik Belih plašteva. Nema potrebe da brinemo zbog njega.“ Možda nije bilo, ali Rand je mogao da primeti Zaštitnikovu zabrinutost.

Rand je pogledao ka Metu koji je delovao ukočeno, što je uvek značilo da nešto krije. Doušnik Belih plaštova. Da li Bornhald baš toliko želi da nam uzvrati? „Polazimo rano?“, upita. „Baš rano?“ Možda će moći da odu pre no što se nešto desi.

„U cik zore“, odgovori Zaštitnik.

Dok su odlazili iz trpezarije, i dok je Met pevao odlomke pesama sebi u bradu, a Perin zastajkivao tu i tamo da isproba novi korak koji je naučio, Tom im se pridruži dobro raspoložen. Lanovo lice bilo je bezizražajno dok su išli ka stepenicama.

„Gde spava Ninaeva?“, upita Met. „Gazda Fič reče da smo mi dobili poslednje slobodne sobe.“

„U krevetu“, Tom suvo izgovori, „s gazdaricom Alis i devojkom.“

Perin zviznu kroz zube, a Met promrmlja: „Krv i pepeo! Ne bih da sam u Egveninoj koži ni za sve zlato u Kaemlinu!“

Rand je poželeo, i to ne prvi put, da Met može da bude ozbiljan duže od dva minuta. Nije bilo lako biti ni na njihovom mestu u tom trenutku. „Uzeću malo mleka“, rekao je. Možda će mu pomoći da spava. Možda neću sanjati noćas.

Lan ga oštro pogleda. „Večeras nešto nije u redu. Nemoj daleko. I zapamti, polazimo bez obzira na to da li si dovoljno budan da sediš u sedlu, ili moramo da te vežemo.“

Zaštitnik je počeo da se penje uz stepenice; ostali su ga sledili. Njihovo veselje je splasnulo. Rand je stajao sam u hodniku. Nakon onolike gužve, osećao se zaista usamljeno.

Požurio je ka kuhinji, gde je jedna služavka još uvek bila na dužnosti. Sipala mu je krčag mleka iz velikog kamenog lonca.

Kad je izašao iz kuhinje pijući, pojava u tamnoj odeći krenula je niz hodnik ka njemu. Podigla je blede šake da zabaci mračnu kapuljaču koja je skrivala lice. Plašt je nepokretno visio dok se pojava kretala, a lice... Bilo je to ljudsko lice, ali mrtvački belo, kao crv pod kamenom, i bez očiju. Sve, od kose crne poput uglja do naduvenih obraza, bilo je glatko kao jaje. Rand se zagrcnu, prosipajući mleko.

„Ti si jedan od njih, dečače“, reče Sen promuklim šapatom nalik na zvuk turpije koja se lagano prevlači preko kosti.

Rand je ustuknuo ispustivši krčag. Želeo je da pobegne, ali mogao je jedino da natera svoja stopala da drhtavo idu korak po korak. Nije mogao da se odvoji od tog lica bez očiju; ono mu je prikovalo pogled, a stomak mu je izjedala kiselina. Pokuša da poviče u pomoć, da zavrišti. Grlo kao da mu je bilo od kamena. Svaki isprekidani dah ga je boleo.

Sen je dolebdela bliže, bez žurbe. Njeni koraci bili su vijugavi, smrtonosno graciozni, poput otrovnice. Na nju je podsećala i crnim pločama oklopa koje su se preklapale preko njenih grudi. Tanke beskrvne usne izvile su se u okrutan osmeh, koji je izgledao još stravičnije zbog glatke blede kože namesto očiju. Zvučao je tako da je Bornhaldov glas u odnosu na njega delovao toplo i meko. „Gde su ostali? Znam da su ovde. Govori, dečače, i ostaviću te u životu.“

Rand je udario leđima o drvo, zid ili vrata — nije mogao da se osvrne i vidi. Sada kada su mu se stopala zaustavila, nije mogao da ih pokrene. Stresao se, gledajući kako Mirdraal klizi bliže. Njegovi drhtaji postajali su sve jači sa svakim sporim korakom.

„Govori, kažem, ili...“

Začu se brzo lupkanje čizama odozgo, od stepenica na kraju hodnika, i Mirdraal se okrenu u kovitlacu. Plašt je visio nepokretno. Za trenutak Sen je nagnula glavu, kao da taj bezoki pogled može da probije drveni zid. U šaci beloj poput leša pojavio se mač. Sečivo je bilo crno kao plašt. Svetlost u hodniku kao da je potamnela od tog mača. Udaranje čizama postajalo je sve glasnije i Sen se ponovo okrenula ka Randu jednim glatkim pokretom, skoro kao da nije imala kosti. Crno sečivo se podiglo; tanke usne izviše se i ukočeno zarežaše.

Rand je drhtao. Znao je da će umreti. Čelik boje noći sevnuo je ka njegovoj glavi... i stao.

„Ti pripadaš Velikom gospodaru Mraka.“ Dahtavo grebanje tog glasa zvučalo je kao povlačenje noktiju preko table. „Ti si njegov.“

Okrenuvši se u crnom kovitlacu, Sen je jurnula niz hodnik, udaljivši se od Randa. Senke na kraju hodnika posegnule su ka njoj i zagrlile je. Sen nestade.

Lan preskoči poslednje stepenice i dočeka se na noge uz tresak, s mačem u ruci.