Dok su pisari i glasnici jedan po jedan izlazili, Elejna je prišla jednom dugom stolu s raširenom kartom na kojoj su bili prikazani Kaemlin i okolina, najmanje pedeset milja u poluprečniku oko njega. Čak je bila ubeležena i Crna kula, kao jedan kvadrat manje od dve lige južno od grada. Izraslina na Andoru, koje ne može da se reši. Ona i dalje povremeno šalje odrede gardista, pomoću kapija, da ispitaju šta se tamo dešava, ali to mesto je već dovoljno veliko da Aša’mani mogu da rade šta god hoće a da ona za to ne sazna. Pribadače s kuglicama označavale su Arimilinih osam logora oko grada, a metalne figurice označavale su razne druge logore. Jedan soko, izrađen od zlata i ne viši od njenog malog prsta, označavao je gde su Gošijeni. Ili gde su bili. Jesu li već otišli? Uze sokola i stavi ga u svoju torbicu za pojasom. Avijenda je baš kao soko. S druge strane stola, Birgita upitno izvi jednu obrvu. „Ili su otišli, ili odlaze“, kaza joj Elejna. Avijenda će joj dolaziti u posete. Nije otišla zauvek. „Rand ih je poslao nekud. Ne znam kuda, plamen ga spalio.“
„Pitala sam se zašto Avijenda nije s tobom.“
Elejna spusti prst na jednog bronzanog konjanika, manje od šake visokog, nekoliko liga zapadno od grada. „Neko mora da obiđe logor Davrama Bašera. Saznaj da li i Saldejci odlaze. Kao i Zmajeva legija.“ Zapravo nije ni bitno sve i da odlaze. Hvala Svetlosti, nisu se mešali u događaje, a vreme kada se Arimila suzdržavala zbog straha od njih davno je prošlo. Ali ona svejedno ne voli da se u Andoru dešavaju stvari za koje ona ne zna. „Pošalji sutra gardiste i u Crnu kulu. Reci im da prebroje koliko ima Aša’mana.“
„Dakle, on priprema veliku bitku. Još jednu veliku bitku. Pretpostavljam, protiv Seanšana.“ Prekrstivši ruke ispod grudi, Birgita se namršti na mapu. „Pitala bih se kada i gde, samo da nemamo dovoljno naših muka.“
Na mapi su se videli razlozi zbog kojih Arimila vrši toliki pritisak. Kao prvo, severoistočno od Kaemlina, skoro van mape, bila je bronzana figurica usnulog medveda, sklupčanog tako da su mu šape bile preko njuške. Bezmalo dve stotine hiljada ljudi, skoro koliko čitav Andor može da okupi na bojnom polju. Četiri vladara Krajina, u pratnji možda desetak Aes Sedai koje pokušavaju da sakriju, traže Randa, ali iz nepoznatog razloga. Koliko ona može da vidi, Krajišnici nemaju razloga da se okrenu protiv Randa, mada je jednostavna činjenica da ih on nije vezao za sebe, kao druge zemlje – ali Aes Sedai su nešto drugo, naročito ako se uzme u obzir to da nije sigurno kome su odane, a dvanaest je veoma blizu opasnog broja čak i za njega. Pa, četvoro vladara je delimično prokljuvilo kakve su joj pobude bile da ih pozove u Andor, ali pošlo joj je za rukom da ih navede na pogrešan trag kada je reč o tome gde se Rand nalazi. Nažalost, Krajišnici su porekli sve priče o tome koliko brzo mogu da se kreću dok su gmizali ka jugu, a sada samo sede u mestu i pokušavaju da nađu način kako da zaobiđu grad pod opsadom. To je razumljivo, pa čak i za pohvalu. Ako se strane vojske nađu u blizini andorskih oružnika na andorskom tlu, moglo bi da bude veoma nezgodno. Usijanih glava uvek ima. Pod tim okolnostima sasvim bi lako moglo da dođe do krvoprolića, a možda i do rata. Svejedno, zaobići Kaemlin biće teško; kiše su uzane seoske puteve pretvorile u kaljuge, što bi otežalo prolaz tako velikoj vojsci. Ali Elejna je želela da su bar još dvadeset ili trideset milja prišli Kaemlinu. Nadala se da će njihovo prisustvo do sada postići drugačiji učinak. Možda do toga još i dođe.
Daleko važnije od toga, svakako za Arimilu a moguće i za nju, nekoliko liga ispod Crne kule stajao je sićušan srebrni mačonoša, sečiva uspravljenog ispred sebe, kao i jedan srebrni halebardista, očigledno delo istog kujundžije, jedan zapadno od crnog kvadrata, a drugi istočno. Luan, Elorijen i Abel, Emlin, Aratela i Pelivar u ta dva logora imali su blizu šezdeset hiljada ljudi. Njihovi posedi kao i posedi velmoža koji su vezani za njih, mora da su ogoljeni do kosti. Prethodna tri dana Dijelin je bila u ta dva logora, pokušavajući da sazna kakve su im namere.
Jedan vižljasti gardista otvori krilo vrata i pridrža ga kako bi ušla starija služavka sa srebrnim poslužavnikom i dva visoka zlatna ibrika za vino, kao i ukrug poredanim peharima od plavog porcelana Morskog naroda. Erina mora da nije bila sigurna koliko će ljudi biti prisutno. Nejaka žena kretala se lagano, pazeći da ne nakrivi teški poslužavnik ili da nešto ne ispusti. Elejna usmeri tokove Vazduha kako bi prihvatila poslužavnik, a onda ih pusti da se rasprše neiskorišćeni. Nagovestiti da ta žena nije u stanju da radi svoj posao samo bi je povredilo. Ali zahvalila joj je od srca. Starica se široko nasmeši, očigledno razdragana, i duboko joj se nakloni nakon što spusti poslužavnik.
