Elejna zastade da na brzinu prozbori nekoliko reči s jednim sedokosim parom u vunenoj odeći koja bi pristajala imućnim seljacima. Majur Branina i Elvejne Martan podsećao je na neku veliku seljačku kuću, razuđenu i široku, u kojoj su živela pokolenja. Trećina njihovih oružnika bili su njihovi sinovi i unuci, nećaci i rođaci. Samo oni koji su bili premladi ili prestari za sedlo ostavljeni su da se pobrinu za setvu. Nadala se da nasmešeni bračni par nije pomislio da ih zanemaruje, ali nastavila je da hoda skoro čim je stala. „Kako to misliš, imala sam pomoč?“, htede da čuje.
„Palata se... promenila.“ Na trenutak se kroz vezu pronese zbunjenost. Birgita se nasmeši. „Znam da to zvuči suludo, ali izgleda mi kao da je celo ovo čudo sazdano po nekom neznatno drugačijem nacrtu.“ Jedna gardistkinja ispred njih se spotače, pa se pribra. „Imam dobro pamćenje...“ Birgita se uskoleba, a veza se ispuni mešavinom osećanja koje ona brzo uguši. Većina njenih uspomena na prošle živote nestala je kao lanjski snegovi. Nije ostalo ništa od vremena pre osnivanja Bele kule, a četiri života koja je proživela od tada pa do kraja Troločkih ratova počeli su da se raspršuju. Nju malo toga plaši, ali bojala se da će ostati i bez ostatka svojih sećanja, naročito uspomena na Gajdala Kejna. „Ne zaboravljam stazu kojom sam jednom prošla“, nastavi, „a neki od ovih hodnika nisu kao što su bili. Neki kao da su... pomereni. Drugi više nisu tu, a neki su potpuno novi. Koliko mogu da ocenim, niko o tome ne priča, ali mislim da stariji ćute jer se boje da gube razum, a mlađi se plaše da će ostati bez nameštenja.“
„To je...“ Elejna umuknu. Očigledno da to nije nemoguće. Birgita nije od onih koje iznenada umišljaju stvari. Odjednom je imalo smisla to što je Naris nevoljno izašla iz njenih odaja, a možda i Rinina zbunjenost. Skoro da požele da je ošamućena zbog toga što je u drugom stanju. „Ali kako? Nisu to Izgubljeni“, odlučno kaza. „Da mogu da učine ovako nešto, odavno bi oni to uradili, i još gore od toga... I tebi dobar dan, lorde Aubreme.“
Vitak, istrošen i ćelav, sem tankog ruba sede kose oko ušiju, Aubrem Persenor trebalo bi da se igra s decom svoje unučadi, ali leđa su mu prava, a pogled bistar. Među prvima je stigao do Kaemlina, sa skoro stotinu ljudi i prvim vestima da Arimila Marn kreće na grad, a da je Nijana i Elenija podržavaju. On poče da se priseća kako se borio za njenu majku u Nasleđivanju, sve dok Birgita ne promrmlja da je gospa Dijelin čeka.
„O, u tom slučaju nemoj da te ja zadržavam, moja gospo“, srdačno joj kaza starac. „Molim te, pozdravi gospu Dijelin. Bila je toliko zauzeta da ni dve reči nisam progovorio s njom otkad sam stigao u Kaemlin. Prenesi joj moje nasrdačnije pozdrave, ako ti nije teško.“ Kuća Pensenor bila je saveznik Dijelinine kuće Taravin od pamtiveka.
„Nisu Izgubljeni“, kaza Birgita kada se Aubrem udalji dovoljno da nije mogao da je čuje. „Ali šta je uzrok tome – samo je prvo pitanje. Hoće li se opet dogoditi? A ako se dogodi, hoće li tada nastale promene opet biti dobroćudne? Ili ćeš se možda jednoga dana probuditi u sobi bez prozora i vrata? Šta biva ako spavaš u sobi koja nestaje? Ako hodnik može da ode, može i soba. A šta ako se to ne dešava samo u palati? Moramo da otkrijemo da li sve ulice i dalje vode tamo kuda su vodile. Šta ako narednog puta nestane deo gradskih zidina?“
„Ti
Birgita dodirnu četiri zlatna čvora na ramenu svog crvenog kaputa s belim okovratnikom. „To ide sa ovim.“ Zanimljivo, ali zabrinutost koja se pronosila kroz vezu smanjila se sada kada ju je podelila s njom. Elejna se nadala da ta žena ne misli kako
„Deni, da li te ovo plaši?“, upita. „Priznajem da mene plaši.“
„Ne više nego što je neophodno, milostiva“, odgovori zdepasta žena ne prestajući da pažljivo osmatra šta ih čeka napred. Dok su ostale hodale s rukama na balčacima, njoj je šaka počivala na njenoj dugoj palici. Glas joj je bio staložen i neposredan baš kao i lice. „Jednom se desilo da mi je izvesni vozar po imenu Eldrin Hakli skoro slomio vrat. On obično nije grub čovek, ali te noći je bio pijan preko svake mere. Nisam mogla da ga uhvatim u polugu, a moja palica kao da se odbijala od njegove lobanje bez ikakvih posledica. Tada sam se plašila daleko više nego sada, jer sam sa sigurnošću znala da ću poginuti. Ovo ovde je samo mogućnost da ću poginuti, a možeš da umreš svakog dana, čim se probudiš.“
Možeš da umreš svakog dana, čim se probudiš. Valjda ima i gorih pogleda na život, razmišljala je Elejna. Svejedno, ona se naježi. Bezbedna je, bar dok joj se deca ne rode, ali niko drugi nije.
