Dva stražara ispred Sobe s mapom i njenih širokih vrata ukrašenih izrezbarenim lavovima bili su iskusni gardisti, jedan nizak i bezmalo žgoljav, a drugi dovoljno širok da izgleda zdepasto, premda samo prosečne visine. Ni po čemu se nisu vidno isticali među drugima u Gardi, a ta dužnost zapada samo dobrim mačevaocima i ljudima od poverenja. Onaj niži klimnu Deni, pa se ispravi i ukoči kad se Birgita s neodobravanjem namršti na njega. Deni mu se stidljivo nasmeši – Deni stidljiva! Za to vreme, dve gardistkinje obaviše svoj neizbežni pregled. Birgita otvori usta, ali Elejna je lako uhvati za ruku, a druga žena je pogleda, pa odmahnu glavom tako da joj se debela zlatna pletenica lagano zanjiha.
„To nije dobro kada su na dužnosti, Elejna. Trebalo bi da rade svoj posao, a ne da sanjare jedno o drugome.“ Nije podigla glas, ali Denini okruglasti obrazi svejedno se zacrveneše i ona prestade da se smeši, pa opet poče da osmatra hodnik. Možda je tako bolje, ali to je svejedno za žaljenje. Bar bi
Soba s mapom beše druga po veličini balska dvorana u palati – prostrana, sa četiri kamina od mermera prošaranog crvenim žilama, u kojima su gorele vatrice, kao i sa zasvođenom pozlaćenom tavanicom koju drže široko razmaknuti stubovi, na dva hvata od belih mermernih zidova s kojih su skinute tapiserije, a pride ima dovoljno podnih svetiljaka da soba bude osvetljena kao da ima prozore. Veći deo poda sastojao se od mape Kaemlina izrađene u mozaiku, prvobitno postavljene tu pre više od hiljadu godina, nakon što je Novi Grad završen, ali pre nego što je Donji Kaemlin počeo da se širi. Davno pre nego što je Andor postojao, čak i pre Artura Hokvinga. Od tada je nekoliko puta prepravljan, kako su pločice bledele ili se trošile, tako da su sve ulice bile tačno prikazane – bar sve do danas; Svetlost dala da je i dalje tako – a uprkos tome što su tokom godina mnoge zgrade zamenile druge, čak su i neke uličice bile istovetne onima na ogromnoj mapi.
Ali u doglednoj budućnosti neće biti plesanja u Sobi s mapom. Na dugim stolovima između stubova bilo je još mapa, pri čemu su neke od njih bile toliko velike da su se prelivale preko rubova, a na policama duž zidova bili su naslagani izveštaji, oni koji nisu toliko osetljivi da bi bili negde zaključani ili upamćeni pa spaljeni. Birgitin široki pisaći sto, skoro potpuno prekriven košaricama mahom punih hartije, bio je na suprotnom kraju prostorije. Kao kapetan-general imala je svoju radnu sobu, ali čim je otkrila Sobu s mapom, zaključila je da je, zahvaljujući mapi na podu, predobra da je ne bi koristila.
Mali drveni disk obojen u crveno označavao je tačku na spoljnom bedemu gde je neprijateljski napad upravo odbijen. Birgita ga u prolazu pokupi i baci u okruglu kotaricu punu tih stvari, koja je stajala na njenom pisaćem stolu. Elejna odmahnu glavom. Jeste da je to mala kotarica, ali ako se desi da u istom trenutku bude dovoljno napada da zatreba tako mnogo obeleživača...
„Moja gospo Birgita, imam onaj izveštaj o dostupnoj hrani za konje koji si tražila“, reče jedna proseda žena, pružajući list hartije ispisan urednim rečenicama. Na prsima njene uredne smeđe haljine bio je izvezen mali beli lav. Pet drugih pisara u međuvremenu je radilo svoj posao, tako da su pera škriputala. Oni su bili neki od pisara u koje je gazda Nori imao najviše poverenja, a gazdarica Harfor je lično proverila šest glasnika u crveno-belim livrejama, hitrih mladića – zapravo dečaka – koji su stajali uza zid iza malih pisaćih stolova za kojima su pisari radili. Jedan od njih, lepuškasti mladić, krenu da se pokloni pre nego što pocrvene i zaustavi se. Birgita je s tek nekoliko reči rešila pitanje klanjanja i njoj i drugim plemićima. Posao je na prvom mestu, a sve velmože kojima se to ne dopada ne moraju da dolaze u Sobu s mapom.
„Hvala ti, gazdarice Anford. Pogledaću ga kasnije. Molim te, možete li ti i ostali da sačekate napolju?“
Gazdarica Anford brzo prikupi glasnike i ostale pisare, dajući im tek toliko vremena da zatvore mastionice i osuše mastilo na onome što su pisali. Niko nije ni trepnuo od iznenađenja. Navikli su se na to da ponekad postoji potreba za tajnovitošću. Elejna je čula da ljudi Sobu s mapom nazivaju Odaja tajni, mada se u njoj nije čuvalo ništa preterano tajnovito. Sve takve stvari bile su zaključane u njenim odajama.
