Staze nisu bile prepune ljudi, ali posvuda je bilo naroda. Deca su se smejala, u trku i igri, a i najmanje devojčice su često umesto lutaka nosile lažna koplja. Gai’šaini su nosili velike glinene krčage s vodom na glavama ili okopavali korov u baštama, često pod nadzorom deteta od deset do dvanaest godina. Muškarci i žene su se bavili svakodnevnim životnim poslovima, čistili dvorišta, popravljali zidove, ništa mnogo različito od onoga u Emondovom Polju. Deca jedva da su mu poklanjala pažnju, bez obzira na crveni kaput i čizme debelih đonova, a gai’šaini behu tako pokorni da je teško bilo reči jesu li ga primetili. Ali zanatlije i borci, muškarci i žene, odrasli su ga gledali puni pretpostavki, u neizvesnosti i iščekivanju.
Najmlađi dečaci su bosonogi trčali u odorama krojem sličnim gai’šainskim, ali u sivosmeđim bojama kadin’sora. Najmanje devojčice su takođe bile bose, u suknjicama koje često nisu sezale ni do kolena. Jedno mu kod devojčica zape za oko: sve mlađe od otprilike dvanaest godina nosile su kosu vezanu u dve pletenice, po jednu iznad oba uha, protkane trakama živopisnih boja. Baš kao Egvena. Mora da je to bila slučajnost. Verovatno je i prestala kada joj je neka Aijelka objasnila da tako izgledaju najmlađe aijelske devojčice. Glupe misli, u svakom slučaju. Sada se morao izboriti samo s jednom ženom. Sa Avijendom.
Na dnu kanjona, torbari su orno trgovali s gomilom Aijela okupljenom oko platnom zastrtih zaprega. Barem je to važilo za kočijaše i Keilu; danas je nosila plavu čipku na češljevima od slonovače, i glasno je nudila robu. Kader je, u svedom kaputu, sedeo u hladu svoje bele zaprege navaljen na jedno prevrnuto bure. Brisao je znoj s lica, ne trudeći se ništa da proda. Uhvatio je Randov pogled i pokušao da ustane, ali se svalio natrag. Isendre nigde nije bilo, ali je, na Randovo iznenađenje, Natael bio tu. Njegov šareni plašt privukao je čitavo jato malenih pratilaca, i ponekog odraslog. Možda je napustio Šaidoe u korist novije i veće publike. Ili je jednostavno Keila želela da ga ima na oku. Iako je bila toliko zaokupljena trgovanjem, povremeno bi se namrštila na njega.
Rand je izbegavao zaprege. Raspitao se među Aijelima kuda su otišli Džindoi: svi behu pod krovovima svog društva u Hladnim stenama. Krov Devica bio je na pola puta uz istočni zid kanjona, još jarko obasjan – pravougaono zdanje od sivog kamena okruženo baštom, bez sumnje veće nego što je izgledalo. Ali nije mogao da pogleda unutra. Dve Device su klečale kraj vrata, naoružane kopljima i štitovima, i zabranile su mu ulaz, zapanjene i razveseljene što muškarac pokušava da prođe pored njih. Jedna ipak pristade da odnese njegov zahtev unutra.
Nekoliko minuta potom, Džindo i Device Devet dolina koje su bile u Kamenu izađoše napolje. Sa njima su bile i sve preostale Device septe Devet dolina, te su zakrčile stazu s obe strane. Neke se popeše i na krov, među redove baštenskih biljaka, da posmatraju. Smešile su se kao da očekuju zabavu. Gai’šaini, i muškarci i žene, izađoše za njima i poslužiše ih tamnim čajem; kakvo god bilo to pravilo protiv ulaska muškarca pod krov Devica, očito nije važilo za gai’šaine.
Kad je več pregledao nekoliko ponuđenih predmeta, Adelin, plavokosa Džindo s tankim ožiljkom na licu, pokaza mu široku narukvicu od slonovače s izrezbarenim ružama. Pomislio je kako bi odgovarala Avijendi; ko god da je bio majstor, pažljivo je prikazao trnje među cvetovima.
Adelin beše visoka čak i za Aijelku, tek jednu šaku niža nego što je potrebno da ga gleda pravo u oči. Kada je čula zašto mu je potrebna ne u potpunosti; rekao je da je to poklon za Avijendin trud, a ne sredstvo kojim će joj smiriti ćud da bi mogao da je trpi Adelin se osvrnu prema ostalim Devicama. Nijedna se više nije smešila, lica im behu bezizražajna. „Ovo ti ničim neću naplatiti, Rande al’Tore“, reče ona i dade mu narukvicu u ruku.
„Je li ovo pogrešno?“, upitao je. Kako to Aijeli vide? „Ne želim da obeščastim Avijendu ni na koji način.“
„Nećeš joj oduzeti čast.“ Pozvala je jednu gai’šainku sa srebrnim poslužavnikom na kome behu čajnik i šolje. Nasula je dve šoljice i dodala mu jednu. „Ne zaboravi čast“, reče ona i otpi.
Avijenda mu nije pominjala ništa slično. Nesigurno je otpio gorki čaj i ponovio: „Ne zaboravi čast.“
To je delovalo najbezbednije reći. Na njegovo iznenađenje, ona ga lagano poljubi u oba obraza.
Jedna od starijih Devica, sedokosa ali i dalje grubog lica, stade pred njega. „Ne zaboravi čast“, reče i otpi.
Morao je da obavi obred sa svakom od prisutnih Devica, dok na kraju nije samo dodirivao šolju usnama. Aijelske ceremonije su možda bile kratke i jezgrovite, ali kada se jedna ponovi s preko sedamdeset žena, čovek se presiti čak i od opreznog srkanja. Kada je uspeo da pobegne, senke su se uspinjale istočnom stranom kanjona.
