Dolazak Senke полностью

„I ranije se dešavalo da Branitelji Kamena guše pobune, moj gospodaru Zmaju“, umirujuće kaza Sunamon. „Naši stražari mogu da održavaju mir u unutrašnjost! zemlje. Uveravam te da ti seljaci neće smetati.“

„Ionako ih već ima previše.“ Karleon se trznu kad ga Rand ošinu pogledom. „U Kairhijenu je građanski rat, moj gospodaru Zmaju“, žurno objasni. „Kairhijenjani ne mogu da kupe žito, a skladišta se prelivaju. Kako stvari stoje, ovogodišnja će žetva propasti. A sledeće godine... Oganj mi dušu spalio, moj gospodaru Zmaju, ali nama je potrebno da te seljačine batale svoje večito kopanje i sejanje.“ A onda je izgleda shvatio kako je rekao previše, mada očigledno nije razumeo zašto. Rand se zapita ima li taj čovek ikakvog pojma o tome kako hrana stiže na sto. Vidi li taj išta sem zlata i moći?

„A šta ćeš kada Kairhijen ponovo počne da kupuje žito?“ – hladno upita Rand. „Kad smo već kod toga, da li je Kairhijen jedina zemlja kojoj je potreban hleb?“ Zašto je Elejna onako govorila? Šta očekuje od njega?

Rekla je da joj je drag. Žene se igraju rečima kao da su sve Aes Sedai. Je li htela da kaže kako ga voli? Ne, to je očigledno glupost. Suviše je ponosan.

„Moj gospodaru Zmaju“, kaza Mejlan, napola ulizički, napola kao da nešto objašnjava malom detetu. „Ako bi građanski ratovi istog časa prestali, Kairhijen i dalje ne bi mogao da kupi više od nekoliko barki, i to u sledeće dve, pa možda i tri godine. Oduvek smo naše žito prodavali Kairhijenu,“

Oduvek – to je značilo poslednjih dvadeset godina nakon Aijelskog rata. Toliko su bili obuzeti onim što su oduvek radili da nisu mogli da sagledaju neke veoma jednostavne činjenice. Ili nisu hteli. Kada u Emondovom Polju kupus raste kao korov, skoro je sigurno da je Devonovo Jahanje ili Stražarsko Brdo pogodila kiša ili beli crv. Kada u Stražarskom Brdu preobilno rodi krompir, u Emondovom Polju ili Devonovom Jahanju rod podbaci.

„Ponudite ga Ilijanu“, kaza im. Šta je to Elejna očekivala od njega? „Ili Altari“ Jeste da mu se sviđala, ali i Min mu se sviđala isto toliko. Ili je bar tako mislio. Nemoguće mu je bilo da razluči šta oseća prema njima. „Imate brodove za morsku plovidbu, isto kao i rečne brodice i barke. A ako ih nemate dovoljno, unajmite ih od Majena.“ Sviđale su mu se obe devojke, ali sem toga... Skoro čitav svoj život proveo je sanjareći o Egveni; nije imao namere da se ponovo upusti u tako nešto, sve dok ne bude siguran. Siguran u nešto. Siguran. Ako je verovati Odnosima s Majenskom oblašću... prekini, reče sam sebi. Usredsredi se na ove lasice, ili će pronaći pukotine kroz koje će pobeći, a pride te i ujesti „Platite žitom. Siguran sam da će Prva prihvatiti neku pristojnu cenu. A možda i potpisan sporazum, primirje...“ Bila je to dobra reč, od one sorte kakvu oni koriste, „...kojim se zavetujete da ćete Majen ostaviti na miru ako zauzvrat dobijete brodove.“ To joj je dugovao.

„Mi veoma malo trgujemo s Ilijanom, moj gospodaru Zmaju. To su lešinari i ološ.“ Tedosijan je zvečao potpuno zaprepašćeno, kao i Mejlan kada reče: „Uvek smo se prema Majenu odnosili sa snagom, moj gospodaru Zmaju. Nikada ne savijenog kolena.“

Rand duboko udahnu, a visoki lordovi se napeše. Uvek se svodilo na ovo. Stalno je pokušavao da se razumno ophodi s njima, ali to bi uvek propalo. Tom je rekao kako visoki lordovi imaju glave tvrde kao Kamen, i bio je u pravu. Šta osećam prema njoj? Sanjam je. Zaista je lepa. Nije bio siguran misli li na Elejnu ili na Min. Prekini s tim.! Bio je to samo poljubac. Prekini! Izbacivši žene iz svoje glave, Rand se pripremi da ovim tvrdoglavim budalama kaže šta da rade. „Najpre, seljacima ćete umanjiti porez za tri četvrtine, a svima ostalima za polovinu. Nema rasprave! Uradite to!

Zatim? otići ćete do Berelajn i pitati je – pitati! – za cenu koju traži za unajmljivanje...“

Visoki lordovi slušali su ga s lažnim osmesima na licu i škrgutom zuba, ali ipak su ga slušali.

Egvena je razmišljala o Džoiji i Amiko kada se Met pojavi pored nje. Samo je išao hodnikom, kao da se slučajno desilo da se zaputio u istom smeru kao i ona. Bio je namršten jer se nešto zamislio, a kosa mu beše raščupana, kao da je prolazio prstima kroz nju. Jednom ili dvaput pogleda u Egvenu, ali nije progovarao. Sluge kraj kojih su prolazili klanjale su se, kao i visoki lordovi i gospe, mada uz znatno manje dobre volje. Metovi podrugljivi pogledi upućeni velmožama izazvali bi nevolje da Egvena nije bila tu, ma koliko on bio prijatelj gospodara Zmaja.

To ćutanje mu nije bilo svojstveno – ne onom Metu kakvog je Egvena znala. Izuzev lepog crvenog kaputa – izgužvanog kao da je u njemu spavao – nimalo se nije razlikovao od onog starog Meta, ali razlika je sigurno bilo. Njegova mučaljivost uznemirila je Egvenu. „Da li te to muči ono što se sinoć desilo?“ – naposletku ga upita.